Светислав Вуловић (1847–1898) био је српски позоришни и књижевни критичар, као и историчар књижевности. Сматра се да му је највећи узор у књижевној критици Лудвиг Берне, због ког се залагао за тзв. природну критику. Познати су му есеји о српским романтичарима и есеј Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности. Највише је објављивао за часопис Отаџбина. Био је и ректор Велике школе и наставник у гимназији. Његови биографи сматрају да је у рукопису остала читава историја југословенске књижевности, коју није успео да доврши.

Више о овом аутору сазнајте ОВДЕ.