Џонатан Тропер живи у Вестчестеру, држава Њујорк, са женом и двоје деце. До сада је написао две књиге, План Б и Џоову књигу, по којој се трентутно прави сценарио за играни филм. И Све се мења ће такође доживети своју филмску верзију.

***

У Џоовој књизи” веома добро сликате помешане радости и патње адолесценције, као и карактеристичну средину провинцијских градова. Ви сте одрасли у Ривердејлу који је веома урбан. Како то да тако доборо разумете живот у малом граду?

Ривердејл је у ствари чудна мешавина градског и приградског. И мада не личи баш на провинцијски град у класичном смислу, постоје мале заједнице које се окупљају око школа или синагога или цркава, које функционишу управо тако. Свуда срећете позната лица, и веома често о њима знате много више него што би требало захваљујући фабриковању трачева, и вероватно веома често и сви знају о вама више него што бисте сами желели. Све што чините обојено је свешћу да вас посматра комшилук, а то је суштина паланачког живота. Паланке су окосница многих дела комерцијалне прозе, од Стивена Кинга до Ричарда Русоа, а мислим да разлог такве њихове универзалности лежи у томе што сви ми живимо у сопственим паланкама.

Са којим ликом, или ликовима, из “Џоове књиге” се највише идентивикујете? Колико у књизи има аутобиографског?

Прича и ликови из “Џоове књиге” су потпуно измишљени. Сигурно је да Џжо пролази кроз неке ствари које вуку порекло из мог личног складишта анксиозности и неуроза. Што је старији он све више открива да ствари за које је мислио да ће га испунити остављају у њему празнину, а ствари за које је био убеђен да му нису потребне наједном постају једине до којих му је заиста стало. Кад сам већ код тога, веома сам везан за лик Џерода, Џоовог нећака, који је љут на ствари које не уме баш да формулише, и жели да га сматрају другачијим од оног што јесте мада нема појма зашто и како, па се зато повлачи у иронију и постаје мргуд. Мислим да он великим делом плод мојих тинејџерских година. Дакле обојица, Џерод и Џо, имају неке моје црте из мојих различитих животних раздобља, и ево управо ми је сада синуло да се обојица зову на Џ, као и ја. Ето видите.

У “Џоовој књизи” има честих прелаза из садашњости у прошлост, те две приче се преплићу. Да ли сте прво писали делове са враћањем у прошлост, или сте писали редоследом којим ми сада читамо?

Можда би било нормалније да сам писао прво прошлу причу а онда је разбио, али нисам тако радио. Ова прича се одвијала веома органски, само из једне лабаве скице, и мада сам имао основну идеју о ономе што се дешавало давне 1986, потпуно сам је развио тек током писања самих ретроспекција. Међутим, кад сам завршио књигу, враћао сам се и прерађивао ретроспекције, премештао делове тамо где сам мислио да би били боље избалансирани са садашњим догађајима, или где би боље држали ниво неизвесноти у развоју приче.

“Џоовој књизи” је прилично гласна. Мајсторски сте развили дијалошки стил који код читалаца буди осећај као да слушају а не читају књигу. Је ли вам то неко већ рекао?

Да. То је у ствари веома захвално јер су мене увек подстицали ликови и чињеница да људи реагују на Џоов глас значи да га доживљавају као веома реалну особу.

Звезда серије Ед, Том Кавано, је наратор у аудио издању “Џоове књиге”. Нјегов глас је савршен. Шта сте помислили кад сте чули да ће он Џоу позајмити глас?

У ствари сам ја предложио да то буде Том. Ед је почео да се приказује док сам писао књигу и у почетку сам се узрујао јер је звучало толико слично мојој премиси да сам се забринуо да ће људи мислити да сам га скинуо. Али је серија одлично написана и Том је сјајно одрадио лик, ироничан без злонамерности, откачен, осећајан и веома смешан када то тренутак захтева. Био сам одушевљен кад је он пристао…. Један од потпуно надреалних тренутака био је осећај који сам имао када сам ушао у студио где се снимало и чуо Тома да својим гласом изговара мој текст. Звучало је тачно онако како сам ја то замишљао.

Притисак вршњака, породични односи, самопоуздање, све су то важне теме у књизи. Шта бисте желели да читаоцима остане у сећању када прочитају књигу?

Желео бих да једноставно запамте да никада није прекасно да се у животу и у себи направе позитивне промене. Звучи помало патетично кад ја то изговарам, али тако је… Сви ми носимо у себи нешто гнева или отпора према члановима породице, и никада није лако то оставити за особом, али су користи од тога многоструке… Мислим да је праштање једна од главних тема ове књиге; тражити опроштај и праштати.”