Веселе приповетке је збирка од девет хумористичних прича са комичним заплетима, необичним обртима и занимљивим досеткама.
Илија Огњановић Абуказем био је српски угледни лекар и књижевник, а најпознатији као хумориста и сатиричар. Стајао је раме уз раме са Јованом Јовановићем Змајем и дао је значајан допринос књижевности у деветнаестом веку. Поред ове књиге, ту су и Абуказемов шаљиви календар и Шале и сатире.
Веселе приповетке, како нам и сам наслов каже, написане су да би развеселиле читаоца. Ову збирку објавио је 1889. године у Новом Саду, а у предговору каже:
„Лако је то приповетке своје назвати веселима, али је велико питање да ли ће и читалац бити весео. Па онда да ли ће издавачи бити задовољни и весели? И напослетку, да ли ће и критика испасти весела?”
Ово су приче из свакодневног живота обичних људи и интересантно је да Абуказем није желео да на сатиричан начин говори о њима. Напротив, користи благ и ведар хумор док говори о лепоти правог дружења, младалачким љубавима, поштовању и несебичној подршци породице и пријатеља. Јунаци његових приповедака су добродушни и неискварени, па и када чине мале освете, они никада нису пакосни. Они радо окрећу све на шалу, нису злонамерни и гледају како да се орасположе.
У причи Млада удовица Абуказем говори о симпатисању лекара и удовице Јелке, на коју је око бацио и младић Мита. Колико се он заљубио, досадио је колегама и пријатељима причама о њој, те се они једног дана реше да се нашале и напишу писмо Јелки. Учинили су да Мита полети од среће када је њему стигло писмо, за које је мислио да је од ње. Ипак њихова шала је лекара и њу натерала на тугу, али врло брзо се све радосно завршило. Сретна забуна је, како аутор каже, „весела приповетка, ал’ пуна туге и жалости”, и то зато јер двоје младих морају да издрже да се не гледају, да пате једно за другим јер су им родитељи завађени. Упркос поштовању и пријатељству које имају, њихови очеви су тврдоглави и неће лако да опросте малу свађу. Случајном забуном се помирише.
Веселе приповетке подсетиће читаоца да млади воле и да се забаве, да не размишљају много о нечему другом сем о проводу, пићу и игри. Такође има и оних који, и кад остаре, не мисле на женидбу. Такав је господар Рада из приповетке Један по један, „приповетке пуне сватова”. Ово је приповетка која ће читаоцу сигурно бити и драга и духовита, јер говори о једној дружини која се окупљала у кафани „Код дромедара”, док полако нису почели да се жене. Чланови екипе плашили су се да ће им се дружења смањити због ожењених – нису, али господару Ради ко год спомене да се жени, „он само одговори: ’Јок!’”. Илија Огњановић Абуказем за ову причу има и леп увод, који говори о пролазности времена и о успоменама:
„Време јури напред као да се помамило. Нити га можеш намолити да мало застане, нити му можеш забранити да тако лудо не пролази, да не тоне у море вечности, него да се донекле задржи, да уживамо у ономе што нам је донело и дало.
[…]
Онда нам је остало још само сећање наше на оно што је прошло. Сећање на минулу младост нашу, на радости и тугу што нам је време донело, донело па наглим корацима умакло, остављајући нам дарове своје, које каткад носимо на веселом срцу, а кадикад опет на крилима уздисаја.”
Треба да скренемо пажњу да Веселе приповетке јесу ту да измаме осмехе, али врло је важно да знамо да оне носе и озбиљне поруке и подсећају на основне животне вредности. У неким причама из ове збирке има и туге и зебње, има потешкоћа и невоља са којима се срећемо, али све оне се уз шалу лакше превазиђу.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге збирке приповедака међу којима су: Приповијетке Исака Самоковлије, Стотина шаљивих прича Луке Грђића Бјелокосића, Из Херцеговине Светозара Ћоровића, и друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса.
Књигу Веселе приповетке погледајте ОВДЕ, а сва дела Илије Огњановића Абуказема ОВДЕ.