Сима Тројановић (1862–1935) био је први српски школовани антрополог, етнолог, управник Етнографског музеја и академик.
Рођен је 16. фебруара 1862. године у Шапцу, где је завршио основну школу. Гимназију је завршавао и у Шапцу и у Београду, а потом у Берну, у ком је матурирао. Дипломирао је биологију са антропологијом у Хајделбергу 1885. године. Вративши се у Србију, запослио се као наставник у Чачку, а касније бива премештен у Лозницу, где постаје директор гимназије 1893. године. Од 1894. већ је у Београду и предаје у гимназијама: Трећој, Првој и Другој мушкој. Тројановић је студирао и етнологију и физичку антропологију од 1899. у Минхену, Прагу и Бечу.
Сима Тројановић се много интересовао за српски народ, односно за све социолошке, етнолошке, антрополошке особине нашег народа. Хтео је да што више сазна, испита и забележи специфичности у вези са празницима, бавио се народном традицијом, обичајима. Посебну пажњу поклонио је испитивању ватре у различитим обредима, те отуда и настаје Ватра у обичајима и животу српског народа, дело које је објавио 1930. године. Оно је продукт четрдесетогодишњег преданог рада, а сам Тројановић каже да је потребно ићи по терену и разговарати са обичним људима, нарочито са старијим женама, врачарама и траварама, и то без присуства неких помагача, који би реметили спонтаност. Како би се саговорници опустили и како би испитивач, у овом случају Сима Тројановић, добио жељене реалне резултате, потребно је да „околишним путем сам свет прича”. Занимала су га народна веровања, магијски обреди, гатања и враџбине, погребни и свадбени ритуали, прављење и улога живе ватре и слично.
Сима Тројановић је био помоћник кустоса Народног музеја за Етнографски одсек. Када је основан Етнографски музеј, постао је његов први кустос и управник, и на тој позицији је све до 1921, када одлази на место редовног професора етнографије на Филозофском факултету у Скопљу. У отприлике истом периоду изабран је за дописног члана Српске краљевске академије. Године 1924. он се пензионише.
Од најзначајнијих радова Симе Тројановића треба још поменути: Психофизичко изражавање српског народа поглавито без речи (1896), Старинска српска јела и пића (1896), Главни српски жртвени обичаји (1911), Главна обележја српског народа (1926).
Можда у први мах помислите да је дело Старинска српска јела и пића класичан кувар, али није, већ је у питању антрополошко и етнографско дело, које читаоцу нуди низ занимљивих података о гајењу, набавци, припремању и начину складиштења хране у многим нашим крајевима некад.
Сима Тројановић, човек који је дао изузетан допринос српској етнологији, умро је 21. новембра 1935. године у Београду.
Сва дела Симе Тројановића која је Порталибрис објавио у оквиру едиције Отргнуто од заборава погледајте ОВДЕ.
