Сам наслов ове књиге и овог текста – Тасин дневник – записи првог српског полицајца – говори и најављује много!
Да ли сте се икад питали како изгледа живот једног полицајца? Ови што се баве тиме или они који имају неког блиског полицајца знају сигурно колико тај посао захтева одговорности, марљивости, мудрости, али исто тако доноси и стрес и многа одрицања. Ипак, може се рећи да је овај посао колико тежак, толико и узбудљив. „Знаш, фрајнд, полицајац и када спава, једно око треба да му је отворено” (из Тасиног дневника). Све ово наведено потврђују и личне приче полицајаца. Замислите како је тек када је у питању први српски учени полицајац – Танасије Таса Миленковић!
Порталибрисова едиција Отргнуто од заборава сада је богатија за још једну интересантну књигу, и то нешто сасвим другачију у односу на све досад објављене књиге (историјске, романи, драме, песме и приче). Иако смо објавили одлична дела мемоарске прозе (Како сам свој век провео, Дневник једног добровољца), чини се да Тасин дневник одудара од свега овога и оставља најупечатљивији утисак.
Ово је књига аутобиографских бележака Танасија Тасе Миленковића насталих током рада у полицији. Кажу да је овај дневник имао велику читаност, да је изазвао пажњу многих, а у Бугарској се чак користио као уџбеник за образовање полицајаца.
Тасин дневник подељен је у пет свезака, које су штампане у оквиру ове једне књиге. Свака од свезака садржи по неколико прича које је Таса забележио, а у оквиру треће, четврте и пете свеске налазе се и дешавања која су обележила поједина дежурства. Таква поглавља насловио је јасно: Из дежурног протокола. Он је објаснио шта заправо представља „дежурни протокол”:
„На ноћном дежурству у главној полицији води се нарочити дежурни протокол. Дежурни члан у њ записује све што се те ноћи за време његова дежурања деси. Протоколи од ранијих година интересантни су и неколико листова показаћемо нашим читаоцима.”
У доба краљева Милана и Александра Танасије Таса Миленковић је био начелник полиције. Био је врло близак двору, па је имао могућност да сазна из прве руке шта се дешава. Његов дневник пружиће нам информације са двора и из свакодневице Београда. Таса је, као полицајац, сазнао за спремање завере против краља Александра и краљице Драге, покушао је да спречи атентат, саопштивши краљу шта се спрема, али краљ није поверовао, мислећи да су то „празне приче”.
Једном је Танасије Миленковић био послат на дужност у Алексинац, па и о томе пише у Тасином дневнику. Изненађен је позитивно колико су Алексинчани срдачни и колико је Алексинац мирно место. Каже да није имао много посла у тако мирној средини, па је често предвече са својим начелником одлазио код Апела на пиво.
„Алексинчани су, доиста, добри људи.
Истина, владе их често мрзе, али ће им опет и њихов највећи непријатељ морати признати да је Алексиначки округ један од најраденијих крајева наше отаџбине.
У њих нема људи без занимања. Сваки је то добар усталац. И сељак и варошанин не стаје од ране зоре до мрклога мрака.
*
Зачудо што је тамо и свет поштен. Пет месеци био сам им помоћник начелства, и за све то време не имадосмо на ислеђењу ниједнога убиства, ни разбојништво, ни крађе, ни преваре. Авлије им стоје по целу ноћ отворене, на дућанима катанчићи, тек да се каже – затворено, па опет нико ту да дирне туђу имовину.”
Сигурно да ће се скоро сваки житељ Алексинца данас обрадовати када чује о својим прецима нешто што је за похвалу, те саветујемо да што пре узмете Тасин дневник у руке.
Током боравка у Алексиначком округу, Танасије Миленковић је срео и Јосифа Панчића са колегом научником из Беча, који су тражили и испитивали лептирове и бубе на том подручју. Овај део из дневника изазваће вероватно смех код читалаца, јер аутор у једном моменту каже следеће:
„Што ти је наука. Онај потеглио из Беча, овај из Београда толики пут по овоме сунцу и прашини, и све то само ради буба…”
Читајући Тасин дневник, имамо прилику да сазнамо разне обичне приче из свакодневног живота грађана Београда: од понашања љубоморних супружника, спремања крађа, смицалица лопова, наивности почетника-кријумчара, малолетних деликвената, па до понашања затвореника, њихове гриже савести и спровођења осуђеника оптужених на смрт.
„Шта је закон, шта су судови – савест је најстрашнији судија…
Нико од казне не може измаћи. Ако ко и измакне људској правди, не може измаћи својој савести. А то је казна још тежа, јер она мучи кривца не само дању него и ноћу.”
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и дела: Међу зидовима Милице Јанковић, Моје успомене Живојина Мишића, Под окупацијом Борисава Станковића, Биљешке једног писца Сима Матавуља, Београд пре сто година Михаила С. Петровића и многа друга. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Књигу Тасин дневник погледајте ОВДЕ, а сва дела Танасија Тасе Миленковића ОВДЕ.