Ђура Јакшић (1832–1878) био је свестран уметник и родољуб. У њему су се слиле фигуре писца, сликара али и великог боема. Живот овог вишеструко талентованог спског уметника, ипак, могао би се описати са два атрибута – стваралачки и страдалнички. Ђуру Јакшића сви поштоваоци његовог дела памте као образованог, али врло темпераментног човека, који је у боемском амбијенту Скадарлије и кафана „Три шешира” и „Два јелена” стварао велика дела српске уметности. Може се рећи да је овакво, боемско окружење, било оно у коме је Ђура Јакшић добијао стваралачку инспирацију. Ту су престајале све његове бриге и недаће, а почињало дивљење гостију, праћено аплаузима.
Овај српски књижевник рођен је у Српској Црњи, у Банату, у свештеничкој породици. Отац је хтео да га школује за трговца, па га је уписао у трговачку школу. Млади Јакшић ово ипак није желео, па је из школе бежао, на крају уписавши нижу гимназију у Сегедину. Касније одлази у Темишвар, у данашњој Румунији, да учи сликање. Занимљиво је и да је уочи револуције 1847. године био студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај, продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила, чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика.
По избијању револуције 1848–1849. године будући велики књижевник са само 16 година учествује као добровољац! У једној бици замало да падне у ропство. Био је дубоко разочаран пропашћу револуције, о чему сведоче ове његове речи: Ах, за шта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!
Убрзо га немаштина приморава да прихвата разне послове. Тих година Ђура Јакшић често мења места боравка – одлази у Београд, али се врло брзо упућује у Беч да настави студије сликарства. У Бечу почиње и да пише песме. Његова уметничка природа будила се куд год је ишао. Тако га, баш у Бечу, затичемо у уметничким круговима са великим именима српске традиције – Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем.
Прве песме овог српског књижевника се штампају у „Сербском летопису”. Јакшић неће ипак задуго остати у Бечу – оскудица враћа кући. Након тога наставља сликарско школовање у Минхену.
Овако је о судбини и путешествијима Ђуре Јакшића писао српски историчар и историчар књижевности, Андра Гавриловић:
„По свршетку школске године дође у Београд, где је у приватној једној школи имао много посла а мало зараде. С јесени 1860. оде у Пожаревац за учитеља и ту се у јуну 1861. ожени, па се, уз малу помоћ очеву, крене, у септембру, с младом у Беч да учи сликање даље. Сад бејаше весео и задовољан, вредан радник и уредан домаћин своје сиротиње. У лето 1862, не могући даље издржати с малим приходима, остави Беч и сиђе у Нови Сад, где се мислио настанити стално. Дотле већ бејаше изишао на глас са својих лирских и епских песама; почео је био писати приповетке, а тада му Матица српска награди прву драму „Сеоба Србаља” са стотину дуката. Ипак с пролећа 1863. пређе у Србију, и у њој остаде до краја свога живота.”
Недаће Ђуре Јакшића нису престале ни у његовим последњим годинама живота. Оболео је од туберкулозе, био у дуговима, а чак је и гоњен. Године 1871. отпуштају га из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића ипак годину касније успева да се запосли у Државној штампарији. Умро је 6 година касније, 1878. године.
Стваралаштво Ђуре Јакшића обимно је и у жанровском смислу, разноврсно. Остварио се у сва три жанра – лирици, епици и драми. Његове песме одишу његовим темпераментним духом, снажном сентименталношћу и упечатљивим песничким сликама. Оно што је могао створити на платну, Јакшић је пренео у својм песмама кроз стихове. Смена боја, нарочито контрастних, упечатљива је у обе уметничке сфере којима се бавио. У песмама „Вече” и нарочито „Поноћ” препознаје се сав његов песнички потенцијал. У овим ремек-делима српске књижевности Јакшић се готово приближио оним мрачним сликама које можемо срести код другог великог романтичара, Бајрона.
Поред лирских, објављивао је и епске песме, међу којима су најзначајније „Братоубица”, „Невеста Пивљанина Баја”, „Барјактаровићи”, „Мученица” и „Причест”.
Јакшићеве приповетке врло су тематски разноврсне: романтичне, сатиричне, из живота нашег народа у Србији, али и Уугарској. Отуда их често можемо наћи класификоване у три групе: најпре оне у којима је идеализовао наш средњи век, приказујући немањићка времена. Другу групу чине приповетке о животу банатског села, а међу њима је најпознатија „Сирота Банаћанка”, која и говори о страдању народа током бурних догађаја из 1848. и 1849. године. Трећу групу чине приповетке инспирисане српско-турским ратом, и у њима је родољубива тематика из Јакшићевих песама добила свој природни продужетак.
Његове три драме у стиху „Станоје Главаш”, „Јелисавета, кнегиња црногорска” и „Сеоба Србаља” потврдиле су ипак да је стваралаштво Ђуре Јакшића пре свега лирско, те се чак и у њима пре препознаје поетични, а не драмски дух.
Оставио је незавршен историјски роман „Ратници о српско-турском рату 1876–1878.”
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела заборављених писаца као што су: Милица Јанковић (Плава госпођа, Људи из скамије), Јаша Продановић (Наши и страни), Душан Радић (Село), Драгутин Илић (Хаџи Диша, После милијон година) итд. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.
Дела овог аутор можете пронаћи ОВДЕ.