Игра бесконачне закривљености

Зорана С. Јеан Манић би могла, попут Толкиновог Билба Багинса, опоменути читаоца свог зачудног романа Игра бесконачне закривљености „да постоји само један пут” и да је ступити на њега увек „опасан посао”. Бити читалац ове књиге јесте опасна и заводљива авантура, његов словима и сновима поплочани пут може нас повести у неочекиваним правцима – ако му се препустимо. А препуштање је суштински предуслов сваке „Игре” и „Авантуре”.
Љиљана Пешикан Љуштановић, професор емеритус књижевности

Неке филозофске расправе у роману Игра бесконачне закривљености превазилазе ниво и најновијих научних открића. Бриљантно!
Дечак се зове Реч, а девојчица Музика. Они пишу књигу са Зораном С. Јеан Манић. Најчудеснију од свих у овом познатом делу матрикса. Јер, о нама је реч.
Милка Каташић, писац, новинар и блогер

Описати један роман у неколико реченица је крајње незахвалан посао, а то посебно важи за роман Зоране С. Јеан Манић Игра бесконачне закривљености. Ово је роман који се не оставља на полицу и који ће вас натерати да му се безброј пута вратите.
За њега се може истовремено рећи да је реалистичан и фантастичан, да говори о трауми и љубави подједнако, да се дешава у Србији, Швајцарској и САД-у једнако као и у царству Хипноса, да се на страницама ове једне књиге додирују многи светови и могућности… И још битније: да је све то део једне велике, грандиозне „Игре”.
Стефан Брезар, професор књижевности, писац, новинар и блогер