Андра Гавриловић је у својој збирци песама Вечерња румен (као крваво небо над морем, земљом смрти) опевао страдање српске земље и њеног народа током еволуцијских историјских дешавања. Збирка је подељена у осам одељака. У првом су одјеци углавном трагичног интимно-породичног живота (мисаона поезија – Растко), у другом је пишчево предосећање да ће бити Првог светског рата (рефлексивна поезија – Словачке чете), у трећем су путнички утисци (дескриптивна поезија – У Жиронди),у четвртом светковина душе (1912–1913), у петом је сатирична допуна грчко-римске митологије, док су у шестом краће, а у седмом дуже слике и поеме, а у осмом је поетски монолог. Српски језик је у овим стиховима једноставан, лако разумљив и када се враћа архаичним коренима српског стваралаштва, тугаљив због пролазности живота и младости, огорчен на непромишљеност и трагичну неминовност људских одлука, али пун вере и наде у победу добра и правде. Хармоничност и динамичност стиховима Андре Гавриловића дају права и обгрљена рима, а они су и мотивски и садржајно налик тематици стихова српског песника Светислава Стефановића.
У стварању збирке Вечерња румен Андра Гавриловић полази од средњовековне српске државе (доба Немањића), преко устанака у борби са Турцима, до актуелног историјског догађаја, чију судбину и сâм подноси. За поновно покорен и страдалнички српски народ једино спасење и васкрсавање је у обновљењу земље (на Косову), Вуковој реформи језика и писма, и у значајнијем описмењавању. А врхунац оживљавања земље је повратак Душанове царске круне и православне вере, као благослова божијег, који ће нас ујединити и ојачати и у новом рату. Андра Гавриловић инсистира да ако је некад и било погрешака и одустајања, сада их не сме бити. Нада у победу, правду и слободу је у чојству и јунаштву наших врлих давних јунака, у народном сабораштву и најбоље се огледа у мотивско-сижејно преузетим разговорима из народне књижевности, који су обележили рану српску књижевност, стварајући српску традицију српском историјом: у разговору између цара Душана и Краљевића Марка, непосредно пред почетак боја, сазнајемо и да поред постојеће слутње у неверство и издају, цар Лазареву војску ипак предводи Милош Обилић на Ждралину, водећи је у сигурну победу (На Ситници); над хумком цара Душана, као симболом земље гробља, води се разговор између Сунца и његовог духа вечитог постојања, а он на царском двору враћа круну свом погибељном народу (Сврчин); а разговор између Мркше и Руђине неодољиво подсећа на дијалог између цара Лазара и царице Милице пред његов одлазак у Косовски бој и у њему се алудира на поновно рађање српства из пепела (Мркша и Руђина).
У лепоти смираја Вечерње румени свечане ослободиоце, доносиоце жељене слободе (где се препознаје приказ освећених подручја) нестрпљиво ишчекују знани јунаци епске десетерачке поезије: Мусић Стеван спава у Полабљу и чека да на ускрслом мегдану скине Лазареву клетву, јер га је издао на првом бојишту (уместо Вука Бранковића – Покајање Мусића Стевана); Милош Војиновић невесту слободу очекује у Вучитрну (Сватови Милоша Војиновића), Реља од Пазара у Пазару, где српској слози јунаци наздрављају његовим бојним знацима и купом вина (Хреља од Пазара); Неустрашиви Марко Краљевић ће се поново борити у Прилепу, граду бијеломе, заједно са Шумадинцима (Марко), Болани Дојчин у Солуну (Дојчин),а старац Кузун-Јањо пред Косовском Митровицом (Пред Митровицом). њих у освети очекују и крвава поља где су се одиграле најзначајније српске историјске битке (Маричка, битка на Драчу, Битољска – Богдан од Дорјана, Драч, Битољ). Јер свако спасење иште најпре страдање. То је Андра Гавриловић најлепше описао кроз Христове муке на које су га осудили Римљани, у скромној рибаревој исповести Овидију (Овидије и Христос). После одлучујуће битке, и победе или пораза, на сцену ступа Косовка Девојка која је дата у лику Гружанке Девојке. Она обилази своја житна поља, сада поља живота, не плашећи се олује, јер „чуварка је она и сад нашег блага” (Гружа).
Поред ових, у збирци песама Вечерња румен приказани су, са елементима изражене људске храбрости и родољубља, и следећи мотиви епске поезије, са преображеном архаичношћу српског језика: мотив верне љубе, као и мотив прерушавања преплиће стихове песме љуба Радул-бана (можете је упоредити са стиховима песме Радул-бег и Бугарски краљ Шишман, Марко Краљевић и Мина од Костура), мотив сна као зле слутње Јелице Пријездине и деспота Ђурђа Бранковића, који предосећа смрт Николе Скобаљића, последњег српског војводе у Дубочици (Ђурђев сан; сродна је песми Смрт војводе Пријезде), мотив Јерининог проклетства о коме збори старац Облачић Раде чије око није свикло „да то чудо гледа, да госпођа царској слави сјати не дâ” (Облак Радосав); о хајдучкој храбрости Старине Новака и непролазности његових јуначких дела говори песма Старина Новак (Старина Новак и кнез Богосав): „Гласина му грмљавина, друштво мрки вуци, а њиве му кланци што их златом сеју Турци!”
Извесна дешавања у српској историји обележавала су српску традицију и легендама. Андра Гавриловић је на њих обратио посебну пажњу тако што их је дирљивим уметничким начином оживео. Једна од легенди средњовековне Србије била је узвишена и непреболна љубав између Лептерије и Жупана у Сокограду (односно Зориславе и Војдрага у песми Жупан), а оне везане за манастир Каленић тичу се времена владавине Стефана Лазаревића и његове неузвраћене љубави девојци, у чију част подиже божију кућу (Калина). Бројне легенде везане су и за име прослављеног јунака Првог српског устанка Вељка Петровића и његове одане жене Чучук Стане, а у Вечерњој румени обухваћен је само један сегмент посебности његове појавности, тако што је опевана његова нарочита вољност за борбу против Турака, али и брижност јер „залуду се браћа крве, труде, у Совјету када криво суде!”(Што је брижан Вељко?).
Легенда о трагичној љубави између краља Јована Владимира и ћерке бугарског цара Самуила Косаре је врхунац освећивања и повратка отете земље, којом Андра Гавриловић завршава своју збирку песама Вечерња румен. Несрећна судбина ових историјских личности опевана је у српској књижевности много пута (у Летопису попа Дукљанина, Песми о краљу Владимиру из Разговора угодног народа словинског Андрије Качића-Миочића, кроз жалосну игру Јована Стерије Поповића Смрт краља Владимира, историјску драму Владимир и Косара Лазара Лазаревића). И у српској историји краљ Јован Владимир трагично је погубљен испред цркве у Преспи. После девет векова од његове погибије српска војска, снагом богова са Олимпа, осветиће његово погубљење на Елбасану у Албанији. Сузе радоснице у монологу краљице Косаре најављују долазак коначних ослободилаца („пламти љубав српског рода која се маша небеског свода и на гроб краљев српско просипа цвеће” – Косара), и отвара се краљев гроб. Његово светло ускрснуће уздизање је целог српског народа до победе и опстанка испред трагичне неминовности новог рата. Овде је начињена алузија на прелазак српске војске преко Албаније, а у том преласку је учествовао и овај српски писац.
Стихови Андре Гавриловића којима је у збирци Вечерња румен одавао посебну част, дивљење и захвалност за настајање нове историје српског стваралаштва били су посвећени Јернеју Копитару (На Копитареву гробу), дубровачком писцу Андрији Чубрановићу (Чубрановићу) и француском песнику Ламартину (Ламартину), који је имао посебан дар да свој књижевни таленат повезује са политиком, о чему можете читати у Јавном мњењу у Француској према политичкој и социјалној поезији 1830–1848.
У едицији Отргнуто од заборава можете пронаћи и друге крунисане поете српске књижевности као што су: Растко Петровић, Лаза Костић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Раде Драинац, Даница Марковић, Душан Васиљев, Момчило Настасијевић, Милорад Митровић…