Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Olivera Mitić
Noću se broji u sitno
Podunavlje, mart 1901. godine
Po obodu sveće kao da igra neka sena, majušna žiža u oku.
Sitno je to stvorenje, kržljavo, na njoj ni petnaest kila sa sve kostima i kosom. Pleše na tom rubu, zatrčava se, čas u svetlo, čas u mene, a u istom dahu kao da se nije ni makla. Tu je, uvek, stoji kraj kreveta i gleda. I kad ne gleda, gleda, a ja nju u oči ne smem.
Pojavila se, nema ni mesec dana, i ruke odonda više ne slušaju. Bar su one dotad htele, kad već na noge nisam mogao da stanem. Mrtva debla mrtvog drveta leže kraj bokova i neće. Ma neće ni maka. Godinama. Anđa ih diže, Anđa ih spušta, a ja šta ću. Ležim. Danju čekam da prođe dan, noću da prođe noć. A ona mala čuma broji sate i samo što nije posegla.
– Jovane – šapuće, a kao da viče. – Jovane.
Prst joj nije koščat, nego debeljuškast, okrugao, dečje bucmast, komad mesa iz pušnice. Ali ne vredi starom čoveku da sam sebe laže, da veruje da ga čeka štogod bolje od onog što mu je suđeno. Kad me bude dohvatila, tu je večni oganj, a u međuvremenu teskoba sedi na grudima, kao sva težina onoga sveta. Sedi i stišće, kao koščata kolena, kao koci koji hoće da se probiju kroz grudi i zaustave dah da teče.
A ja invalid, nepokretan, kupam se u hladnom znoju dok se ono malo iz prikrajka sladi pogledom.
– Jovane!
I ne mogu drukče no da vičem iz dubine stomaka.
– Jovane, probudi se – čujem izdaleka. – Probudi se, opet sanjaš.
Male više nema, ni kraj ležaja, ni u plamičku. Nema tereta na meni, ni sveće nema da gori, ostala je samo izdužena traka žutog voska, pomalo svenula, i Anđino lice u mraku, u mesečini, naborano, otegnuto, starački tužno i dugačko kao letnji dan.
Zaboravim nekad da mi žena nije baba, samo tako izgleda. Četrdeset i šesta joj je godina, ili četrdeset i peta? Ko bi to više znao. Ali to lišce što je nekad bilo sveže, curičino, u reljefu ne mogu da pronađem.
Šta ćeš, težak je život vodila i pô života bila trudna. Od trinaestoro dece tek se četvero spaslo i rukama i nogama kopalo da od nas pobegne. Trbuhom za kruhom. A ovi devetoro pilića kopalo pak na drugu stranu, pa u dvorištu stoji grob do groba i malih krstova koliko išteš. A ne ište niko takvu nesreću.
– Va ime oca – kaže Anđa, krsti se i ustaje da ode.
Kud je onaj gore nije mazio, pa nam sav porod oduzeo, tu je još i spala na mene. A ja na nju, na grbav joj vrat.
Ne sećam kako sam opet zaspô.
Anđa mi je postala i majka i maćeha i žena i sestra i muž i brat. Ranije, tek što sam izgubio snagu, o meni se starala kô o kapi vode. Kukala je, jadni moj Jovane, crni moj. Kakva nas je muka zadesila? Ali staćeš ti na noge, opraviće tvoja Anđa tebe.
Samo što je iz njenih usta otišlo u đavolje uši ili kom god da je slušô. Nije odmah po nesreći niko hteo da nam kaže, ili možda nije ni umeo, ne znam, ali ja sam znao otkad je grom udario u drvo, a drvo o mene i ja o crnicu zemlju, da se život moj na pravdi boga završio. Nosila su me četvorica na rukama pravo do postelje i iz nje nisam ustao deseta je godina. Polja, stoka, mlin, sve se raspršilo i otišlo u vražju mater.
Tih prviju godina se Anđa još do kraja nije slomila. Tek se posle oklembesila kao načeta grana, kad nam je poslednje dete otišlo iz kuće. Od tog me trena više ne budi milovanje, čak ni kakva reč bez srdžbe ili bola.
Ona se digne i pre zore. Naloži vatru, nahrani ono malo koka i ćurki što trče po avliji, donese vodu. Malo je zagreje, čisto da je mlaka, pa mi krpama obriše oči, lice i usta. Obriše mi ruke ispod pazuha, pa sve do šaka i tek me onda digne da se uspravim. Ja govor imam, ali mu se ne služim. Nema šta međ nama više da se kaže.
Kad me obriše takvog u krevetu, otkrije me i spretno na grbači prebaci na stolicu. Bila je majušno biće kad smo se uzeli, kad mi ju je njen ćaća dao, a ja bio iždžigljalo drvo, mator konj. Sad mu dođemo negde na istom, oboje starci, i dok me previja i presvlači i dok ja gledam gde god mogu, samo u nju nikako, već mi je navukla druge čakšire i čistu košulju, kao da imam gde da idem tako nagizdan.
Ako je brada narasla, ume da me obrije a da ni graška krvi ne potekne. Ako oseti da sam gladan, nahrani me kao da sam joj dete.
I tako u krug do sudnjeg dana. Takav nam je usud. Proklet sam ja, pa i ona sa mnom, ni kriva ni dužna.
Noću se broji u sitno, pa u beskraj. Ne znam je l’ me veći stra’ od mraka il’ od sna i ne znam kad se ta dva u istu stvar pretvore. Jednu mi sveću Anđa upali pre nego što ode, jer postelju više ne delimo, i obiđe me tek ako krenem da vrištim, a krenuo sam uzastopce svake večeri bar po jednom.
I eto je. Mala čuma, mala mora. Stoji kraj kreveta i stražari i zabole me cele grudi od pupka do grkljana od njenog nevidljivog stiska.
Ima noći kad se pravim da ne mogu da je poznam. Ubedi glava sebe da je sena, nekad da je rugoba, zla veštica ili izbuljena baba što si češlja kosu. Ali ima kao večeras, kad mesečina udari s prozora i obasja joj lice, da ma koliko sklanjao pogled, vidim svoju Ružu kao da sam je juče u rukama držao.
– Jovane – kaže, usana jedva otvorenih, i pred očima mi sevne ono jutro od početka do kraja, a ja ga gledam iz ćoška kao da se nije desilo meni.
Anđa sva u brašnu, mesi ’leba. Ja zdrav i prav, snažan u telu, noge i ruke same rade, brojim novce za astalom. Ovi ostali negde napolju, samo im se glas čuje dok ga povremeno ne preseče magareće ripanje onog jadnog deteta što je ostalo u sobi.
– Podigni je da se iskašlje – viče Anđa.
Nikad mala nije bila bolešljiva. Neće grom u koprive.
Rodila se s četir’ kile i snagom u plućima da oduva kuću ak’ bi krenula da puše, drugačija od sve pokojne braće i sestara. Drugačija, bome, i od onih živih, krhkih, koji bi pocrkali da nam nije bilo jedne koze na imanju što je svaki čas davala mleka.
– Jovane! – opominje i ja gunđam, al’ odem. Prvi puta odem. Mala leži u posteljici, al’ je rumena i snažna, još i negoduje kad je dignem.
– ’Ajde de – kažem ja, više sebi nego njoj, i odem ti nazad.
No ne prođe ni četvrt sata kad eto je opet, šišti i kašlje, a ja tek što sam seo.
– Idi je digni – naredi mi Anđa, a ja kažem:
– Ženo, i Bogu si naporna. Je l’ tebe neko dizao kad si mala bila? Nisi sama mogla da se iskašlješ?
– Poslušaj me samo šta sam ti rekla. Hripavac je to.
Opsujem joj mater, al’ odem i drugi put, a detetu isto kô i pre. Kašljucne, zariče, nadiše se, pa se malo smiri. Ja je dignem, da ne bude da nisam, i vratim se za sto.
Al’ trećeg puta… spopao me vrag. Pred očima mi sve kako je bilo i teško mi da gledam kad znam šta sledi. Da mi je i trunke snage ostalo, skočio bi’ sebi za vrat, kosu bih si iščupao i oči iz duplji povadio. Sve bih, samo da se nije desilo kako jeste, da odmutim razum, da odem po to svoje dete i čvrsto ga prigrlim dok se ne iskašlje, da je negujem dok je bolest ne prođe, da je hranim, da joj mazim kosu, da je vidim kako raste.
Al’ ne ide, ne.
– Jovane, podigni je da se iskašlje – viče Anđa iz kujne, bogobojažljivije od mene. – Ruke su mi u brašnu, idi.
A ja kažem, gord i grešan: – Šta imam dete dizati svaki čas, je l’ sam je malopre odigao?
I kašlje Ruža i kašlje.
I dere se Anđa i dere.
I odem ti ja na kraju, al’ preseče me nešto, evo tu, gde me sad u grudima steže, što se iz sobička više ne čuje ništa. Što tu moje Ruže više nema, nego leži nego drugo dete, kao tuđe, toliko joj je lice bilo modro i plavo.
Sveća mi tu noć i dalje gori, a vidim je jedva. Mutna je, treperi mi pred mokrim licem da je vidim trostruko. Do zore je uvek najteže i uvek isto i znam da trošim kupljeno vreme. Još koji dan, još koje veče, dok mi konačno ne presudi.
Stoji ono malo kraj kreveta i gleda, a ja nju u oči ne smem.
– Jovane – šapuće, a kao da viče. – Jovane.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.
