Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Оливера Митић
Ноћу се броји у ситно
Подунавље, март 1901. године
По ободу свеће као да игра нека сена, мајушна жижа у оку.
Ситно је то створење, кржљаво, на њој ни петнаест кила са све костима и косом. Плеше на том рубу, затрчава се, час у светло, час у мене, а у истом даху као да се није ни макла. Ту је, увек, стоји крај кревета и гледа. И кад не гледа, гледа, а ја њу у очи не смем.
Појавила се, нема ни месец дана, и руке одонда више не слушају. Бар су оне дотад хтеле, кад већ на ноге нисам могао да станем. Мртва дебла мртвог дрвета леже крај бокова и неће. Ма неће ни мака. Годинама. Анђа их диже, Анђа их спушта, а ја шта ћу. Лежим. Дању чекам да прође дан, ноћу да прође ноћ. А она мала чума броји сате и само што није посегла.
– Јоване – шапуће, а као да виче. – Јоване.
Прст јој није кошчат, него дебељушкаст, округао, дечје буцмаст, комад меса из пушнице. Али не вреди старом човеку да сам себе лаже, да верује да га чека штогод боље од оног што му је суђено. Кад ме буде дохватила, ту је вечни огањ, а у међувремену тескоба седи на грудима, као сва тежина онога света. Седи и стишће, као кошчата колена, као коци који хоће да се пробију кроз груди и зауставе дах да тече.
А ја инвалид, непокретан, купам се у хладном зноју док се оно мало из прикрајка слади погледом.
– Јоване!
И не могу друкче но да вичем из дубине стомака.
– Јоване, пробуди се – чујем издалека. – Пробуди се, опет сањаш.
Мале више нема, ни крај лежаја, ни у пламичку. Нема терета на мени, ни свеће нема да гори, остала је само издужена трака жутог воска, помало свенула, и Анђино лице у мраку, у месечини, наборано, отегнуто, старачки тужно и дугачко као летњи дан.
Заборавим некад да ми жена није баба, само тако изгледа. Четрдесет и шеста јој је година, или четрдесет и пета? Ко би то више знао. Али то лишце што је некад било свеже, цуричино, у рељефу не могу да пронађем.
Шта ћеш, тежак је живот водила и пô живота била трудна. Од тринаесторо деце тек се четверо спасло и рукама и ногама копало да од нас побегне. Трбухом за крухом. А ови деветоро пилића копало пак на другу страну, па у дворишту стоји гроб до гроба и малих крстова колико иштеш. А не иште нико такву несрећу.
– Ва име оца – каже Анђа, крсти се и устаје да оде.
Куд је онај горе није мазио, па нам сав пород одузео, ту је још и спала на мене. А ја на њу, на грбав јој врат.
Не сећам како сам опет заспô.
Анђа ми је постала и мајка и маћеха и жена и сестра и муж и брат. Раније, тек што сам изгубио снагу, о мени се старала кô о капи воде. Кукала је, јадни мој Јоване, црни мој. Каква нас је мука задесила? Али стаћеш ти на ноге, оправиће твоја Анђа тебе.
Само што је из њених уста отишло у ђавоље уши или ком год да је слушô. Није одмах по несрећи нико хтео да нам каже, или можда није ни умео, не знам, али ја сам знао откад је гром ударио у дрво, а дрво о мене и ја о црницу земљу, да се живот мој на правди бога завршио. Носила су ме четворица на рукама право до постеље и из ње нисам устао десета је година. Поља, стока, млин, све се распршило и отишло у вражју матер.
Тих првију година се Анђа још до краја није сломила. Тек се после оклембесила као начета грана, кад нам је последње дете отишло из куће. Од тог ме трена више не буди миловање, чак ни каква реч без срџбе или бола.
Она се дигне и пре зоре. Наложи ватру, нахрани оно мало кока и ћурки што трче по авлији, донесе воду. Мало је загреје, чисто да је млака, па ми крпама обрише очи, лице и уста. Обрише ми руке испод пазуха, па све до шака и тек ме онда дигне да се усправим. Ја говор имам, али му се не служим. Нема шта међ нама више да се каже.
Кад ме обрише таквог у кревету, открије ме и спретно на грбачи пребаци на столицу. Била је мајушно биће кад смо се узели, кад ми ју је њен ћаћа дао, а ја био ижџигљало дрво, матор коњ. Сад му дођемо негде на истом, обоје старци, и док ме превија и пресвлачи и док ја гледам где год могу, само у њу никако, већ ми је навукла друге чакшире и чисту кошуљу, као да имам где да идем тако нагиздан.
Ако је брада нарасла, уме да ме обрије а да ни грашка крви не потекне. Ако осети да сам гладан, нахрани ме као да сам јој дете.
И тако у круг до судњег дана. Такав нам је усуд. Проклет сам ја, па и она са мном, ни крива ни дужна.
Ноћу се броји у ситно, па у бескрај. Не знам је л’ ме већи стра’ од мрака ил’ од сна и не знам кад се та два у исту ствар претворе. Једну ми свећу Анђа упали пре него што оде, јер постељу више не делимо, и обиђе ме тек ако кренем да вриштим, а кренуо сам узастопце сваке вечери бар по једном.
И ето је. Мала чума, мала мора. Стоји крај кревета и стражари и заболе ме целе груди од пупка до гркљана од њеног невидљивог стиска.
Има ноћи кад се правим да не могу да је познам. Убеди глава себе да је сена, некад да је ругоба, зла вештица или избуљена баба што си чешља косу. Али има као вечерас, кад месечина удари с прозора и обасја јој лице, да ма колико склањао поглед, видим своју Ружу као да сам је јуче у рукама држао.
– Јоване – каже, усана једва отворених, и пред очима ми севне оно јутро од почетка до краја, а ја га гледам из ћошка као да се није десило мени.
Анђа сва у брашну, меси ’леба. Ја здрав и прав, снажан у телу, ноге и руке саме раде, бројим новце за асталом. Ови остали негде напољу, само им се глас чује док га повремено не пресече магареће рипање оног јадног детета што је остало у соби.
– Подигни је да се искашље – виче Анђа.
Никад мала није била болешљива. Неће гром у коприве.
Родила се с четир’ киле и снагом у плућима да одува кућу ак’ би кренула да пуше, другачија од све покојне браће и сестара. Другачија, боме, и од оних живих, крхких, који би поцркали да нам није било једне козе на имању што је сваки час давала млека.
– Јоване! – опомиње и ја гунђам, ал’ одем. Први пута одем. Мала лежи у постељици, ал’ је румена и снажна, још и негодује кад је дигнем.
– ’Ајде де – кажем ја, више себи него њој, и одем ти назад.
Но не прође ни четврт сата кад ето је опет, шишти и кашље, а ја тек што сам сео.
– Иди је дигни – нареди ми Анђа, а ја кажем:
– Жено, и Богу си напорна. Је л’ тебе неко дизао кад си мала била? Ниси сама могла да се искашљеш?
– Послушај ме само шта сам ти рекла. Хрипавац је то.
Опсујем јој матер, ал’ одем и други пут, а детету исто кô и пре. Кашљуцне, зариче, надише се, па се мало смири. Ја је дигнем, да не буде да нисам, и вратим се за сто.
Ал’ трећег пута… спопао ме враг. Пред очима ми све како је било и тешко ми да гледам кад знам шта следи. Да ми је и трунке снаге остало, скочио би’ себи за врат, косу бих си ишчупао и очи из дупљи повадио. Све бих, само да се није десило како јесте, да одмутим разум, да одем по то своје дете и чврсто га пригрлим док се не искашље, да је негујем док је болест не прође, да је храним, да јој мазим косу, да је видим како расте.
Ал’ не иде, не.
– Јоване, подигни је да се искашље – виче Анђа из кујне, богобојажљивије од мене. – Руке су ми у брашну, иди.
А ја кажем, горд и грешан: – Шта имам дете дизати сваки час, је л’ сам је малопре одигао?
И кашље Ружа и кашље.
И дере се Анђа и дере.
И одем ти ја на крају, ал’ пресече ме нешто, ево ту, где ме сад у грудима стеже, што се из собичка више не чује ништа. Што ту моје Руже више нема, него лежи него друго дете, као туђе, толико јој је лице било модро и плаво.
Свећа ми ту ноћ и даље гори, а видим је једва. Мутна је, трепери ми пред мокрим лицем да је видим троструко. До зоре је увек најтеже и увек исто и знам да трошим купљено време. Још који дан, још које вече, док ми коначно не пресуди.
Стоји оно мало крај кревета и гледа, а ја њу у очи не смем.
– Јоване – шапуће, а као да виче. – Јоване.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.
