Dušan Radić je poznat kao pripovedač na koga se ugledao Ćosić, posebno kad je u pitanju roman Selo. U brojnim zbirkama priča on se bavi različitim temama, uglavnom težinom života i problemima sa kojima se susretao naš narod nekad i sad. Ističu se i njegove pripovetke iz lekarske prakse, ali nigde kao u zbirci Na sto ognjeva ne prikazuje se ono duboko mučeništvo, onaj trenutak kada se duša pojedinca na kraju velike borbe na neki način predaje, izalaže bogu i priznaje da gori na sto ognjeva.
Priča po kojoj je i zbirka dobila ime prikazuje onu seosku nebrigu za zdravlje članova porodice zbog raznih briga u polju, oko stoke, kuće itd. To je priča i o sujeverju, o vračarama koje leče, o nepoverenju prema medicini kao nauci. Ali to je pre svega jedna priča o strahoti, o onim životnim situacijama gde čovek bira – život ili zdravlje.
Jedna karakteristična crta koja se vidi u zbirci Na sto ognjeva je Radićeva majstorska sposobnost da umetnički uobliči priču o trivijalnoj svakodnevici, o običnim ljudima sa sela, da kompozicijom i pripovedanjem zavede čitaoca i da ga tendenciozno vodi ka pointu.
O krivici starosti pisalo se i danas pišu brojni svetski pripovedači, ali je Radić to izveo na neki naš način iznoseći kako se oseća jedan starac koji je nadživeo mlađe od sebe. Priča Starost – pakost spada u one neobične i drugačije priče u zbirci Na sto ognjeva gde su glavni akteri oni obilno nebitni u životu i u književnosti. I kao svaki sjajan analitičar života, čovekove psihe i emocija, Radić zapaža baš tu pogrešku – ignorisanje ili zatvaranje očiju pred emocijama jednog stvora koji je možda svima nebitan, ali ima svoju dušu i srce. I zaslužuje da se i o njegovoj boli zna, pa i piše i čita.
U zbirci Na sto ognjeva priča Božja volja prikazuje upravo onu fizičku i emotivnu zavisnost seljak od prirode i prirodnih zakona. U središtu je odnos oca i sina. Kada zajedno uspevaju da odbrane zasađena polja, šljivare i stoku od propasti, onda je odnos pun veselja i želje za daljim životnim radostima, koja se konkretno ovde ogleda u želji za ženidbom, odnosno potomstvom. A kada se nesreća ipak desi, mračne emocije ih preplavljuju.
Zbirka sadrži i pomalu duhovitu priču o odnosu gazda Marka i jednog magarca Muse, koga je kupio tokom demobilizacije i do koga je mnogo očekivao. Priča podrazumeva i neku vrstu servantesovske aluzije na Marka Kraljevića i njegovog konja Šarca, a zbog imena na Musu Kesedžiju. I dok se Don Kihot bori s vetrenjačama, naš se (gazda) Marko bori sa Musom, koji jednog dana odbija poslušnost. Ova slojevita priča govori i o tome da više među nama nema ni Marka Kraljevića, ni Šarca, da je sve devalviralo i postalo urnebesno smešno. Čini se da je reč o padu ideala, ali i vrednosti: vernosti, poslušnosti. U krajnjoj konsekvenci možda je ovo i priča odnosu gazde i konja i našem tradicionalno bliskom odnosu prema životinjama. Ona je smešna, groteskna, tragična, ali u ovoj priči, kao i u čitavoj zbirci Na sto Ognjeva, Dušan Radić prikazuje stvarni život našeg čoveka na umetnički doteran i osmišljen način. Ali kraj ove pripovesti ipak donosi podatak o vernosti o životinji koja iako smešna i za podsmeh spašava gazdu. I to je poruka o ulaganju u ispravne ideale ma koliko oni danas izgledali nisko i trivijalni u odnosu na nekadašnje, ako su ikad postojali.
Ipak u zbirci Na sto ognjeva priča koja je u najboljem smislu radićevska je Loš dan. Ona i ima u sebi onu dvostranost prikaza seoskog života, sliku u kojoj nije sve crno-belo, već ima i sivog, i posebnog i idealnog i prljavog. A opet on na toliko veličanstven način prati misli i osećaje glavnog junaka da zaista nije slučajno da je Ćosić od njega preuzeo taj najčistiji oblik unutrašnjeg monologa i doživljenog govora, koji kroz ove autore daju najsnažniju emotivnu, pa i umetničku vrednost našoj literaturi, koja se tiče nas samih, naših predaka, seoskih ljudi i žena. U središtu priče je čovek koji pokušava da spase snaju, ali ne uspeva, i još pored toga, kada ona umire, on shvata da je bila grešnica, da je prevarila njegovog sina, koji već dve godine radi u pečalbi da ih sve hrani. Ona je pokušala da izazove pobačaj kako bi se oslobodila ploda prevare, i to je izazvalo smrt. Rešava da njenu sramotu odbaci, da je javno osudi, ali u zadnji čas odustaje zbog unuke i svog sina, želeći da ih u nesreći gubitka majke i žene makar oslobodi sramote. Čitalac sve vreme, kao i uz druge priče Dušana Radića, proživljava emotivne obrte junaka i na samom kraju uz njega bi mogao iskreno da se isplače.
U ovoj zbirci ima i drugih kvalitetnih priča, a knjigu možete videti OVDE.
Sva dela Dušana Radića pronaći ćete OVDE.
Portalibris je u okviru edicije Otrgnuto od zaborava izdao i mnoge druge zaboravljene autore, među kojima su Svetozar Ćorović, Zarija R. Popović, Milan Savić, Milan Đ. Milićević itd.