Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

На сто огњева, приповетке Душана Радића

Душан Радић је познат као приповедач на кога се угледао Ћосић, посебно кад је у питању роман Село. У бројним збиркама прича он се бави различитим темама, углавном тежином живота и проблемима са којима се сусретао наш народ некад и сад. Истичу се и његове приповетке из лекарске праксе, али нигде као у збирци На сто огњева не приказује се оно дубоко мучеништво, онај тренутак када се душа појединца на крају велике борбе на неки начин предаје, изалаже богу и признаје да гори на сто огњева.

Прича по којој је и збирка добила име приказује ону сеоску небригу за здравље чланова породице због разних брига у пољу, око стоке, куће итд. То је прича и о сујеверју, о врачарама које лече, о неповерењу према медицини као науци. Али то је пре свега једна прича о страхоти, о оним животним ситуацијама где човек бира – живот или здравље.

Једна карактеристична црта која се види у збирци На сто огњева је Радићева мајсторска способност да уметнички уобличи причу о тривијалној свакодневици, о обичним људима са села, да композицијом и приповедањем заведе читаоца и да га тенденциозно води ка поинту.

О кривици старости писало се и данас пишу бројни светски приповедачи, али је Радић то извео на неки наш начин износећи како се осећа један старац који је надживео млађе од себе. Прича Старост – пакост спада у оне необичне и другачије приче у збирци На сто огњева где су главни актери они обилно небитни у животу и у књижевности. И као сваки сјајан аналитичар живота, човекове психе и емоција, Радић запажа баш ту погрешку – игнорисање или затварање очију пред емоцијама једног створа који је можда свима небитан, али има своју душу и срце. И заслужује да се и о његовој боли зна, па и пише и чита.

У збирци На сто огњева прича Божја воља приказује управо ону физичку и емотивну зависност сељак од природе и природних закона. У средишту је однос оца и сина. Када заједно успевају да одбране засађена поља, шљиваре и стоку од пропасти, онда је однос пун весеља и жеље за даљим животним радостима, која се конкретно овде огледа у жељи за женидбом, односно потомством. А када се несрећа ипак деси, мрачне емоције их преплављују.

Збирка садржи и помалу духовиту причу о односу газда Марка и једног магарца Мусе, кога је купио током демобилизације и до кога је много очекивао. Прича подразумева и неку врсту сервантесовске алузије на Марка Краљевића и његовог коња Шарца, а због имена на Мусу Кесеџију. И док се Дон Кихот бори с ветрењачама, наш се (газда) Марко бори са Мусом, који једног дана одбија послушност. Ова слојевита прича говори и о томе да више међу нама нема ни Марка Краљевића, ни Шарца, да је све девалвирало и постало урнебесно смешно. Чини се да је реч о паду идеала, али и вредности: верности, послушности. У крајњој консеквенци можда је ово и прича односу газде и коња и нашем традиционално блиском односу према животињама. Она је смешна, гротескна, трагична, али у овој причи, као и у читавој збирци На сто Огњева, Душан Радић приказује стварни живот нашег човека на уметнички дотеран и осмишљен начин. Али крај ове приповести ипак доноси податак о верности о животињи која иако смешна и за подсмех спашава газду. И то је порука о улагању у исправне идеале ма колико они данас изгледали ниско и тривијални у односу на некадашње, ако су икад постојали.

Ипак у збирци На сто огњева прича која је у најбољем смислу радићевска је Лош дан. Она и има у себи ону двостраност приказа сеоског живота, слику у којој није све црно-бело, већ има и сивог, и посебног и идеалног и прљавог. А опет он на толико величанствен начин прати мисли и осећаје главног јунака да заиста није случајно да је Ћосић од њега преузео тај најчистији облик унутрашњег монолога и доживљеног говора, који кроз ове ауторе дају најснажнију емотивну, па и уметничку вредност нашој литератури, која се тиче нас самих, наших предака, сеоских људи и жена. У средишту приче је човек који покушава да спасе снају, али не успева, и још поред тога, када она умире, он схвата да је била грешница, да је преварила његовог сина, који већ две године ради у печалби да их све храни. Она је покушала да изазове побачај како би се ослободила плода преваре, и то је изазвало смрт. Решава да њену срамоту одбаци, да је јавно осуди, али у задњи час одустаје због унуке и свог сина, желећи да их у несрећи губитка мајке и жене макар ослободи срамоте. Читалац све време, као и уз друге приче Душана Радића, проживљава емотивне обрте јунака и на самом крају уз њега би могао искрено да се исплаче.

У овој збирци има и других квалитетних прича, а књигу можете видети ОВДЕ.

Сва дела Душана Радића пронаћи ћете ОВДЕ.

Порталибрис је у оквиру едиције Отргнуто од заборава издао и многе друге заборављене ауторе, међу којима су Светозар Ћоровић, Зарија Р. Поповић, Милан Савић, Милан Ђ. Милићевић итд.

 

 

Оставите ваш коментар

Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу