Растко Петровић (1898–1949)
Растко Петровић један је од најзначајнијих српских писаца 20. века, а његов књижевни опус чини саму основу модерних идеја и обликотворних тенденција. Огледао се у великом броју различитих књижевних врста и значајно је допринео развоју српског романа, приче, лирске песме, поеме, путописа, драме, есеја.
Растко Петровић рођен је 3. марта 1898. године у Београду, у цењеној породици Димитрија Петровића, историчара, и Милеве Зорић, учитељице. Породица је имала деветоро деце, седам девојчица и два дечака, а Растко је био најмлађи. Међутим, његово име није и једино из ове породице које је значајно за српску уметност. Надежда Петровић (1873–1915) била је најзначајнија сликарка српског импресионизма, а Милица Мишковић (1876 –1967) прослављена српска песникиња. После смрти мајке бригу о малом Растку преузимају сестре, у првом реду сестра Зора, са којом ће касније прећи преко Албаније и доћи у Француску.
Први и Други балкански, па потом и Први светски рат утицаће на редован ток школовања у Србији. Растко Петровић основну школу уписује 1905. године и до 1914. завршава и ниже разреде гимназије. Године 1915. умиру његова сестра Надежда у Ваљеву и сестра Драга на студијама медицине у Немачкој, а брат Владимир гине у Васјату у Албанији. Растко ће 1915. са војском и народом прећи преко Албаније. О овом периоду писаће у тексту Општи подаци и живот песника: Бежао је кроз Албанију, где је јео хлеб од буђи и где се грејао уз туђе плећи и гледао лица која је јуче поштовао како се гадно свађају о мало места крај ватре. Сви закони социјални овде су били раскинути… То је био повратак племенским пећинским уредбама човека. Он се толико пута тада грозио и увек је хтео да живи. Тек тада почео је да пише песме, и да му се свака реч коју изговори учини страховито скупоценом. Током повлачења упознаје се са српским песником Милутином Бојићем, са којим проводи доста времена.
Године 1916. Растко Петровић наставља школовање у Француској, у Ници уписује гимназију. Тамо се упознаје са Душаном Матићем, српским надреалистичким песником. У Паризу ће као стипендиста француске владе уписати Правни факултет, али ће у исто време студирати и књижевност и историју уметности. У овом периоду упознаје најзначајније модерне песнике и сликаре, стране и домаће – Пола Елијара, Бретона, Жида, Црњанског, Пабла Пикаса, Мила Милуновића, Сретена Стојановића, Саву Шумановића.
По завршетку студија, 1922. године, Растко Петровић се враћа у Београд. Одлази на путовање по Србији, Далмацији, Македонији, Црној Гори и објављује песме, путописе, есеје, приказе сликарских изложби. Крајем 1924. године запошљава се у Министарству иностраних дела. Доцније, 1926, постављен је за дипломатског службеника у Риму, писара у Краљевском посланству у Ватикану. Тада се и упознао са српским песником Миланом Ракићем, тадашњим послаником Краљевине СХС у Риму, и његовом супругом Милицом, са којима остварује присно пријатељство. У овом периоду пропутоваће Италију, Шпанију, Турску, Француску. Крајем 1928. полази на велико путовање по Африци. 1930. враћа се у Београд, где наставља службу у Министарству иностраних послова, али наставља и да путује у Париз, Лондон, Венецију, Келн и бројне друге европске градове.
Године 1935. Растко Петровић одлази у Сједињене Америчке Државе, где је постављен најпре за вицеконзула у Чикагу, а потом, 1836, и за секретара посланства у Вашингтону. Путује по Америци, Канади, Мексику и Куби. Други светски рат провео је у Америци, а 1945. изражава жељу да се врати у домовину, али не добија охрабрење и подршку за повратак, те живи животом емигранта, углавном од помоћи пријатеља.
Растко Петровић умро је изненада, од тромбозе срца, 15. августа 1949. године у Вашингтону, где је и сахрањен уз православни црквени обред. Његови посмртни остаци пренети су 1986. године на Ново гробље у Београду.
Књижевни рад Растка Петровића
Књижевни опус овог српског књижевника својом обимношћу и разноврсношћу представља готово јединствен случај у српској књижевности. Не само што се Растко Петровић опробао у веома великом броју књижевних врста (писао је и прозу, и поезију, и драму – лирске песме, поеме, приповетке, романе, путописе, есеје) већ је у оквиру једног књижевног дела употребљавао најразличитије жанрове и стилове. У његовим песмама уочавају се прозни елементи, у прози су чести стихови, у уметничку прозу уносио је нефикционалну грађу: документа, цитате и делове других књижевних дела. Дела Растка Петровића увек превазилазе једноставније жанровске одреднице, па их и није лако класификовати.
Растко Петровић био је један од најобразованијих и најдаровитијих писаца своје генерације. Одлично је познавао не само српску, првенствено народну, и светску књижевност, него, што је за разумевање његовог дела још важније, модерне тенденције европске уметности, тако да је његово стваралаштво актуелно и релевантно и у ширим, не само националним оквирима. Одлике европских авангардних текстова првих деценија XX века остварене су и Петровићевом стваралаштву. На плану форме то је свакако разбијена и фрагментарна структура, употреба различитих жанрова и стилова, асоцијативно повезивање делова текста, флексибилност просторног и временског кретања. Међутим, оно што одликује Петровићево дело није само формална, структурна, композициона иновативност, већ и садржинска. Уносећи у српску књижевност нове теме, ново поимање живота и света аутентично за период између два рата, ново схватање функције уметности, Растко Петровић нам се јавља као један од најоригиналнијих српских писаца. Заправо, хетерогеност књижевног опуса Растка Петровића и долази као последица његовог непрестаног трагања за новим изражајним могућностима језика.
Растко Петровић се одушевљавао старијим, изворним облицима уметничког и духовног израза, а њих је проналазио како у нашој народној књижевности тако и у примитивном стваралаштву афричких и америчких домородаца. У своја дела уносиће разнолике жанрове усмене традиције: обредне песме, разбрајалице, бајалице, легенде, предања. Ова врста песништва настала је на веровању да се природне и натприродне силе могу савладати магијом речи. Чини се да је управо веровање у неограничене могућности језика оно што је Растка Петровића највише занимало.
Растко Петровић је своју прву песму објавио у Крфском забавнику 1917. године, а од 1920. године, дружећи се у Паризу са најзначајнијим тадашњим песницима и уметницима, почиње значајније да се бави књижевношћу. Пише и објављује песме, приповетке и приказе сликарских изложби. У овом периоду настаје и његов први роман Бурлеска Господина Перуна Бога Грома, који ће објавити 1921. у Београду, у оквиру библиотеке Албатрос. Већ својом првом књигом Петровић ће изазвати дискусију и направити јаз између владајуће, званичне критике и младих, модерних писаца. Бурлеска није прихваћена од стране шире читалачке публике и традиционалне критике, али зато Иво Андрић, Милош Црњански, Станислав Винавер, Исидора Секулић у њој одмах видели израз авангардних тенденција и струјања. Роман је изграђен на преплитању различитих стилова и жанрова, прозе и поезије, фикције и докумената, тако да се у критици он најчешће описује као енциклопедијска творевина. Реч је заправо о тежњи да се у оквиру једног дела обухвати све што је икада изговорено или написано. Бурлеска у своја четири дела обухвата, прво, веома велики временски распон, од паганског од савременог доба, а, потом, и најразноврсније теме, па се ту приповеда о Старим Словенима и њиховим боговима, хришћанском паклу, прасловенском јунаку Небору Деволцу и његовим потомцима.
Када се вратио из Париза у Београд, 1922. године, Петровић објављује збирку песама под називом Откровење. Основне одлике поезије Растка Петровића – фрагментарност, расплинутост, тежња за онеобичавањем, замућеност значења – довеле су до тога да ова књига буде лоше оцењена и слабо читана. Велика тема читавог Петровићевог стваралаштва је телесност. Субјекат је обузет оним што се дешава у његовом телу, физиолошким процесима и реакцијама. Биолошки аспект човековог постојања, оно телесно, чулно, нагонско, поставља се изнад психолошког и духовног. Тајна рођења чини тематски стожер не само Расткове поезије него и читавог његовог књижевног дела. У пренаталном стању је садржана истина, откровење до кога песник жели да допре. То је стање које се препознаје као оно у коме је човек ослобођен патње и бола, па песник више не жели да открије тајну смрти, већ тајну рођења.
Године 1927. Растко Петровић објављује свој други роман, Са силама немерљивим. Тематски овај роман стоји у блиској вези са романом Дан шести, представљајући заправо његов увод или први део. Главни јунак Дана шестог, Стеван Папа-Катић, син је главног јунака Са силама немерљивим, Ирца. И остали кључни ликови овог романа, Марица, Ирчев пријатељ Стеван, стари Папа-Катић, имаће своју улогу у Дану шестом. Овај роман доноси промишљања о сврховитости живљења, о могућностима човековог остварења. У њему се дешавају ствари које су предодређене, јунаци не одлучују о својој судбини и не могу да је промене, јер на њих делују силе немерљиве.
Петровић је волео да путује, да истражује непознате пределе, упознаје стране земље и људе, њихове културе. Чини се да за њега живети значи путовати, а стварати непрестано истраживати. Стална промена средине, пејзажа, доживљаја његова је животна потреба и велика инспирација, па се тема путовања и пута појављује као основна читавог његовог књижевног стваралаштва. Петровићево занимање за ваневропске културе, примитивне, односно аутентичне облике живљења, мишљења и стварања одвешће га и у дивљине Африке. Своје доживљаје са овог путовања описаће у путопису Африка (1931). У време када Растко одлази у Африку, то је потпуно непозната, неистражена и веома опасна земља. То путовање је ризик без премца, опасности вребају на све стране – писац се сусреће са дивљим зверима, људождерима, ризикује да се разболи од маларије и губе или отрује лошом водом и храном.
Африка није и једини путопис који је Растко Петровић написао. По различитим часописима он је оставио велики број описа својих путовања по Македонији, Далмацији, Србији, Шпанији, Турској, Либији и Италији. Издавачка кућа Порталибрис сабрала је све ове Петровићеве путничке записе у једну књигу – Путописи. Поред интимног путничког искуства Путописи доносе и занимљиве приче о људима, обичајима, местима и пределима, културним споменицима и уметничким делима. Сам наративни тон и доживљај аутора кроз ова места је променљив и варира од дубоко емоционалног и патриотског, преко шаљивог, понегде ироничног до посве критичког.
Људи говоре (1931) трећи је роман Растка Петровића. За разлику од претходних Петровићевих књига овај кратки роман брзо је нашао своју публику и до данас остаје најчитаније и најомиљеније његово дело. Иако изузетно сложене структуре, прави авангардни и аутопоетички експеримент, оно је веома читљиво, што му је, уосталом, и обезбедило бројну читалачку публику. Роман је заснован на енциклопедичности, том основном Петровићевом књижевном моделу и стваралачком идеалу. Ту тежњу он ће сам овако изложити: Чути као далеки и блиски шум, као брујање, све оно што говоре, што су говорили и што ће говорити људи свих времена и човечанства, моћи прочитати све што су записале људске руке (есеј Мисао, 1931). Људи говоре су састављени од дијалога и кратких реплика и заправо представљају енциклопедију говорних жанрова.
Људи говоре се може одредити и као путопис, тај омиљени Петровићев жанр. То је прича коју прича путник о становницима једног малог острва, које посећује у два наврата. У самој основи роман скоро неприметно у лику младог рибара Пипа доноси дубоку трагику и осујећеност људског постојања. Роман се завршава рођењем детета, што је још једна од основних Петровићевих тематских преокупација.
Дан шести је последње дело Растка Петровића, настало током тридесетих година XX века у Америци, а објављено тек 1961. Наиме, Геца Кон одбио је да штампа ово дело због његовог суморног представљања повлачења преко Албаније. Роман се композиционо састоји из два дела: први прати пут седамнаестогодишњег Стевана Папа-Катића преко Албаније, док говори о његовом животу двадесет година касније у Америци. Имајући у виду да роман Са силама немерљивим говори о догађајима пре Стевановог рођења, често се о ова два романа говори као о својеврсној трилогији. Један од најбољих српских романа о Првом српском рату наратолошки и композиционо веома је сложен. Пратећи велики број ликова, њихове судбине током рата и албанске голготе, приближавајући перспективу приповедача перспективи ликова, дефабуларизацијом и фрагментарношћу структуре, са једне, и њеним асоцијативним повезивањем, са друге стране, Растко Петровић ствара модерно дело које има централно место у историјском развоју српског романа.
Књижевни допринос Растка Петровића свакако се не исцрпљује до сада поменутим његовим делима. Током свог живота Петровић ће сарађивати са великим бројем домаћих и страних часописа, пишући есеје најразноврснијих садржина – ликовне критике и приказе сликарских изложби, културне и историјске расправе, аутопоетичке текстове. Током 1924. године сарађиваће у надреалистичком часопису Сведочанства, написавши неке од својих најбољих и најпознатијих есеја: Младићство народног генија, Речи и сила развића, Општи подаци и живот песника. Издавачка кућа Порталибрис прикупила је есеје Растка Петровића у књизи Есеји и чланци.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис реиздати и други мање познати аутори као што су: Стјепан Митров Љубиша (Причања Вука Дојчевића), Коста Абрашевић (Свет је наша отаџбина), Сибе Миличић (Жена и човек), Гаврил Стефановић Венцловић (Изабрана дела).
Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.