Da li znate ko je Rastko Petrović

Rastko Petrović (1898–1949)

Rastko Petrović jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, a njegov književni opus čini samu osnovu modernih ideja i oblikotvornih tendencija. Ogledao se u velikom broju različitih književnih vrsta i značajno je doprineo razvoju srpskog romana, priče, lirske pesme, poeme, putopisa, drame, eseja.

Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, u cenjenoj porodici Dimitrija Petrovića, istoričara, i Mileve Zorić, učiteljice. Porodica je imala devetoro dece, sedam devojčica i dva dečaka, a Rastko je bio najmlađi. Međutim, njegovo ime nije i jedino iz ove porodice koje je značajno za srpsku umetnost. Nadežda Petrović (1873–1915) bila je najznačajnija slikarka srpskog impresionizma, a Milica Mišković (1876 –1967) proslavljena srpska pesnikinja. Posle smrti majke brigu o malom Rastku preuzimaju sestre, u prvom redu sestra Zora, sa kojom će kasnije preći preko Albanije i doći u Francusku.

Prvi i Drugi balkanski, pa potom i Prvi svetski rat uticaće na redovan tok školovanja u Srbiji. Rastko Petrović osnovnu školu upisuje 1905. godine i do 1914. završava i niže razrede gimnazije. Godine 1915. umiru njegova sestra Nadežda u Valjevu i sestra Draga na studijama medicine u Nemačkoj, a brat Vladimir gine u Vasjatu u Albaniji. Rastko će 1915. sa vojskom i narodom preći preko Albanije. O ovom periodu pisaće u tekstu Opšti podaci i život pesnika: Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao uz tuđe pleći i gledao lica koja je juče poštovao kako se gadno svađaju o malo mesta kraj vatre. Svi zakoni socijalni ovde su bili raskinuti… To je bio povratak plemenskim pećinskim uredbama čoveka. On se toliko puta tada grozio i uvek je hteo da živi. Tek tada počeo je da piše pesme, i da mu se svaka reč koju izgovori učini strahovito skupocenom. Tokom povlačenja upoznaje se sa srpskim pesnikom Milutinom Bojićem, sa kojim provodi dosta vremena.

Godine 1916. Rastko Petrović nastavlja školovanje u Francuskoj, u Nici upisuje gimnaziju. Tamo se upoznaje sa Dušanom Matićem, srpskim nadrealističkim pesnikom. U Parizu će kao stipendista francuske vlade upisati Pravni fakultet, ali će u isto vreme studirati i književnost i istoriju umetnosti. U ovom periodu upoznaje najznačajnije moderne pesnike i slikare, strane i domaće – Pola Elijara, Bretona, Žida, Crnjanskog, Pabla Pikasa, Mila Milunovića, Sretena Stojanovića, Savu Šumanovića.

Po završetku studija, 1922. godine, Rastko Petrović se vraća u Beograd. Odlazi na putovanje po Srbiji, Dalmaciji, Makedoniji, Crnoj Gori i objavljuje pesme, putopise, eseje, prikaze slikarskih izložbi. Krajem 1924. godine zapošljava se u Ministarstvu inostranih dela. Docnije, 1926, postavljen je za diplomatskog službenika u Rimu, pisara u Kraljevskom poslanstvu u Vatikanu. Tada se i upoznao sa srpskim pesnikom Milanom Rakićem, tadašnjim poslanikom Kraljevine SHS u Rimu, i njegovom suprugom Milicom, sa kojima ostvaruje prisno prijateljstvo. U ovom periodu proputovaće Italiju, Španiju, Tursku, Francusku. Krajem 1928. polazi na veliko putovanje po Africi. 1930. vraća se u Beograd, gde nastavlja službu u Ministarstvu inostranih poslova, ali nastavlja i da putuje u Pariz, London, Veneciju, Keln i brojne druge evropske gradove.

Godine 1935. Rastko Petrović odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde je postavljen najpre za vicekonzul u Čikagu, a potom, 1836, i za sekretara poslanstva u Vašingtonu. Putuje po Americi, Kanadi, Meksiku i Kubi. Drugi svetski rat proveo je u Americi, a 1945. izražava želju da se vrati u domovinu, ali ne dobija ohrabrenje i podršku za povratak, te živi životom emigranta, uglavnom od pomoći prijatelja.

Rastko Petrović umro je iznenada, od tromboze srca, 15. avgusta 1949. godine u Vašingtonu, gde je i sahranjen uz pravoslavni crkveni obred. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1986. godine na Novo groblje u Beogradu.

Književni rad Rastka Petrovića

Književni opus ovog srpskog književnika svojom obimnošću i raznovrsnošću predstavlja gotovo jedinstven slučaj u srpskoj književnosti. Ne samo što se Rastko Petrović oprobao u veoma velikom broju književnih vrsta (pisao je i prozu, i poeziju, i dramu – lirske pesme, poeme, pripovetke, romane, putopise, eseje) već je u okviru jednog književnog dela upotrebljavao najrazličitije žanrove i stilove. U njegovim pesmama uočavaju se prozni elementi, u prozi su česti stihovi, u umetničku prozu unosio je nefikcionalnu građu: dokumenta, citate i delove drugih književnih dela. Dela Rastka Petrovića uvek prevazilaze jednostavnije žanrovske odrednice, pa ih i nije lako klasifikovati.

Rastko Petrović bio je jedan od najobrazovanijih i najdarovitijih pisaca svoje generacije. Odlično je poznavao ne samo srpsku, prvenstveno narodnu, i svetsku književnost, nego, što je za razumevanje njegovog dela još važnije, moderne tendencije evropske umetnosti, tako da je njegovo stvaralaštvo aktuelno i relevantno i u širim, ne samo nacionalnim okvirima. Odlike evropskih avangardnih tekstova prvih decenija XX veka ostvarene su i Petrovićevom stvaralaštvu. Na planu forme to je svakako razbijena i fragmentarna struktura, upotreba različitih žanrova i stilova, asocijativno povezivanje delova teksta, fleksibilnost prostornog i vremenskog kretanja . Međutim, ono što odlikuje Petrovićevo delo nije samo formalna, strukturna, kompoziciona inovativnost već i sadržinska. Unoseći u srpsku književnost nove teme, novo poimanje života i sveta autentično za period između dva rata, novo shvatanje funkcije umetnosti, Rastko Petrović nam se javlja kao jedan od najoriginalnijih srpskih pisaca. Zapravo, heterogenost književnog opusa Rastka Petrovića i dolazi kao posledica njegovog neprestanog traganja za novim izražajnim mogućnostima jezika.

Rastko Petrović se oduševljavao starijim, izvornim oblicima umetničkog i duhovnog izraza, a njih je pronalazio kako u našoj narodnoj književnosti tako i u primitivnom stvaralaštvu afričkih i američkih domorodaca. U svoja dela unosiće raznolike žanrove usmene tradicije: obredne pesme, razbrajalice, bajalice, legende, predanja. Ova vrsta pesništva nastala je na verovanju da se prirodne i natprirodne sile mogu savladati magijom reči. Čini se da je upravo verovanje u neograničene mogućnosti jezika ono što je Rastka Petrovića najviše zanimalo.

Rastko Petrović je svoju prvu pesmu objavio u Krfskom zabavniku 1917. godine, a od 1920. godine, družeći se u Parizu sa najznačajnijim tadašnjim pesnicima i umetnicima, počinje značajnije da se bavi književnošću. Piše i objavljuje pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi. U ovom periodu nastaje i njegov prvi roman Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, koji će objaviti 1921. u Beogradu, u okviru biblioteke Albatros. Već svojom prvom knjigom Petrović će izazvati diskusiju i napraviti jaz između vladajuće, zvanične kritike i mladih, modernih pisaca. Burleska nije prihvaćena od strane šire čitalačke publike i tradicionalne kritike, ali zato Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić u njoj odmah videli izraz avangardnih tendencija i strujanja. Roman je izgrađen na preplitanju različitih stilova i žanrova, proze i poezije, fikcije i dokumenata, tako da se u kritici on najčešće opisuje kao enciklopedijska tvorevina. Reč je zapravo o težnji da se u okviru jednog dela obuhvati sve što je ikada izgovoreno ili napisano. Burleska u svoja četiri dela obuhvata, prvo, veoma veliki vremenski raspon, od paganskog od savremenog doba, a, potom, i najraznovrsnije teme, pa se tu pripoveda o Starim Slovenima i njihovim bogovima, hrišćanskom paklu, praslovenskom junaku Neboru Devolcu i njegovim potomcima.

Kada se vratio iz Pariza u Beograd, 1922. godine, Petrović objavljuje zbirku pesama pod nazivom Otkrovenje. Osnovne odlike poezije Rastka Petrovića – fragmentarnost, rasplinutost, težnja za oneobičavanjem, zamućenost značenja – dovele su do toga da ova knjiga bude loše ocenjena i slabo čitana. Velika tema čitavog Petrovićevog stvaralaštva je telesnost. Subjekat je obuzet onim što se dešava u njegovom telu, fiziološkim procesima i reakcijama. Biološki aspekt čovekovog postojanja, ono telesno, čulno, nagonsko, postavlja se iznad psihološkog i duhovnog. Tajna rođenja čini tematski stožer ne samo Rastkove poezije nego i čitavog njegovog književnog dela. U prenatalnom stanju je sadržana istina, otkrovenje do koga pesnik želi da dopre. To je stanje koje se prepoznaje kao ono u kome je čovek oslobođen patnje i bola, pa pesnik više ne želi da otkrije tajnu smrti, već tajnu rođenja.

Godine 1927. Rastko Petrović objavljuje svoj drugi roman Sa silama nemerljivim. Tematski ovaj roman stoji u bliskoj vezi sa romanom Dan šesti, predstavljajući zapravo njegov uvod ili prvi deo. Glavni junak Dana šestog, Stevan Papa-Katić, sin je glavnog junaka Sa silama nemerljivim, Irca. I ostali ključni likovi ovog romana, Marica, Irčev prijatelj Stevan, stari Papa-Katić, imaće svoju ulogu u Danu šestom. Ovaj roman donosi promišljanja o svrhovitosti življenja, o mogućnostima čovekovog ostvarenja. U njemu se dešavaju stvari koje su predodređene, junaci ne odlučuju o svojoj sudbini i ne mogu da je promene, jer na njih deluju sile nemerljive.

Petrović je voleo da putuje, da istražuje nepoznate predele, upoznaje strane zemlje i ljude, njihove kulture. Čini se da za njega živeti znači putovati, a stvarati neprestano istraživati. Stalna promena sredine, pejzaža, doživljaja njegova je životna potreba i velika inspiracija, pa se tema putovanja i puta pojavljuje kao osnovna čitavog njegovog književnog stvaralaštva. Petrovićevo zanimanje za vanevropske kulture, primitivne, odnosno autentične oblike življenja, mišljenja i stvaranja odvešće ga i u divljine Afrike. Svoje doživljaje sa ovog putovanja opisaće u putopisu Afrika (1931). U vreme kada Rastko odlazi u Afriku, to je potpuno nepoznata, neistražena i veoma opasna zemlja. To putovanje je rizik bez premca, opasnosti vrebaju na sve strane – pisac se susreće sa divljim zverima, ljudožderima, rizikuje da se razboli od malarije i gube ili otruje lošom vodom i hranom.

Afrika nije i jedini putopis koji je Rastko Petrović napisao. Po različitim časopisima on je ostavio veliki broj opisa svojih putovanja po Makedoniji, Dalmaciji, Srbiji, Španiji, Turskoj, Libiji i Italiji. Izdavačka kuća Portalibris sabrala je sve ove Petrovićeve putničke zapise u jednu knjigu – Putopisi. Pored intimnog putničkog iskustva Putopisi donose i zanimljive priče o ljudima, običajima, mestima i predelima, kulturnim spomenicima i umetničkim delima. Sam narativni ton i doživljaj autora kroz ova mesta je promenljiv i varira od duboko emocionalnog i patriotskog, preko šaljivog, ponegde ironičnog do posve kritičkog.

Ljudi govore (1931) treći je roman Rastka Petrovića. Za razliku od prethodnih Petrovićevih knjiga ovaj kratki roman brzo je našao svoju publiku i do danas ostaje najčitanije i najomiljenije njegovo delo. Iako izuzetno složene strukture, pravi avangardni i autopoetički eksperiment, ono je veoma čitljivo, što mu je, uostalom, i obezbedilo brojnu čitalačku publiku. Roman je zasnovan na enciklopedičnosti, tom osnovnom Petrovićevom književnom modelu i stvaralačkom idealu. Tu težnju on će sam ovako izložiti: Čuti kao daleki i bliski šum, kao brujanje, sve ono što govore, što su govorili i što će govoriti ljudi svih vremena i čovečanstva, moći pročitati sve što su zapisale ljudske ruke (esej Misao, 1931). Ljudi govore su sastavljeni od dijaloga i kratkih replika i zapravo predstavljaju enciklopediju govornih žanrova.

Ljudi govore se može odrediti i kao putopis, taj omiljeni Petrovićev žanr. To je priča koju priča putnik o stanovnicima jednog malog ostrva, koje posećuje u dva navrata. U samoj osnovi roman skoro neprimetno u liku mladog ribara Pipa donosi duboku tragiku i osujećenost ljudskog postojanja. Roman se završava rođenjem deteta, što je još jedna od osnovnih Petrovićevih tematskih preokupacija.

Dan šesti je poslednje delo Rastka Petrovića, nastalo tokom tridesetih godina XX veka u Americi, a objavljeno tek 1961. Naime, Geca Kon odbio je da štampa ovo delo zbog njegovog sumornog predstavljanja povlačenja preko Albanije. Roman se kompoziciono sastoji iz dva dela: prvi prati put sedamnaestogodišnjeg Stevana Papa-Katića preko Albanije, dok govori o njegovom životu dvadeset godina kasnije u Americi. Imajući u vidu da roman Sa silama nemerljivim govori o događajima pre Stevanovog rođenja, često se o ova dva romana govori kao o svojevrsnoj trilogiji. Jedan od najboljih srpskih romana o Prvom srpskom ratu naratološki i kompoziciono veoma je složen. Prateći veliki broj likova, njihove sudbine tokom rata i albanske golgote, približavajući perspektivu pripovedača perspektivi likova, defabularizacijom i fragmentarnošću strukture, sa jedne, i njenim asocijativnim povezivanjem, sa druge strane, Rastko Petrović stvara moderno delo koje ima centralno mesto u istorijskom razvoju srpskog romana.

Književni doprinos Rastka Petrovića svakako se ne iscrpljuje do sada pomenutim njegovim delima. Tokom svog života Petrović će sarađivati sa velikim brojem domaćih i stranih časopisa, pišući eseje najraznovrsnijih sadržina – likovne kritike i prikaze slikarskih izložbi, kulturne i istorijske rasprave, autopoetičke tekstove. Tokom 1924. godine sarađivaće u nadrealističkom časopisu Svedočanstva, napisavši neke od svojih najboljih i najpoznatijih eseja: Mladićstvo narodnog genija, Reči i sila razvića, Opšti podaci i život pesnika. Izdavačka kuća Portalibris prikupila je eseje Rastka Petrovića u knjizi Eseji i članci.

 

Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava izdavačke kuće Portalibris reizdati i drugi manje poznati autori kao što su: Stjepan Mitrov Ljubiša (Pričanja Vuka Dojčevića),  Kosta Abrašević (Svet je naša otadžbina), Sibe MIličić (Žena i čovek), Gavril Stefanović Venclović (Izabrana dela).

Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *