Павле Поповић (1868—1939) је један од најзначајнијих српских књижевних историчара и критичара. Рођен је 16. априла 1868. године у Београду, где је завршио Велику школу. Своје школовање и усавршавање наставио је у Женеви и Паризу, да би се у Београд вратио као један од најобразованијих људи свог времена, велики интелектуалац и ауторитет на пољу књижевне историје и критике. Као дугогодишњи професор Универзитета у Београду, заједно са својим братом Богданом Поповићем и колегом Јованом Скерлићем основао је Катедру за проучавање српске књижевности, где су образоване и одгајане генерације српских интелектуалаца, писаца, наставника књижевности и језика и културних посленика.
За разлику од Богдана Поповића и Јована Скерлића, који су били у жижи јавности својим критичким радом, Павле Поповић је увек био у сенци, мање познат, али нипошто мање заслужан за домете наше науке о књижевности. Напротив, његов неуморан рад на проучавању, систематизацији, и стварању читавог појмовног система српске науке о књижевности чини Павла Поповића правим утемељивачем историје књижевности у нас, и без његовог прецизног, минуциозног рада не бисмо имали преглед готово осам векова наше књижевности.
На Филозофском факултету Универзитета у Београду, на новооснованој Катедри за српску књижевност, професор Јован Скерлић предавао је новију књижевност, док је професор Павле Поповић преузео онај мање популаран део српске књижевности: средњевековну, дубровачку и народну књижевност. Сама природа његовог посла захтевала је откривање и темељно истраживање аутентичних текстова српског језичког корпуса, што је са своје стране значило дуготрајан, мукотрпан рад на различитим местима које би овакве списе могле чувати – од манастирских библиотека, дубровачких, италијанских и других архива, све до приватних колекција. Рад се не зауставља на откривању, каталогизацији и проучавању оригиналног дела, већ је Павле Поповић велики део свог рада посветио другим делима која припадају референтној или секундарној литератури: оним делима у оквиру којих се оригинална дела спомињу, тумаче или делимично преносе. Због свега овога Павле Поповић је први српски прави научник историје књижевности.
У својој богатој научној каријери био је професор на Београдском универзитету више од тридесет година, од 1904. до 1938. године, а био је и ректор овог универзитета у једном мандату, од 1924. до 1928. године. Оснивач је Друштва за српски језик и књижевност (1910) и председник Српске књижевне задруге (1928–1937). Накратко је био и уредник чувеног Српског књижевног гласника (1905–1906), а оснивач је часописа Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор (1921). Био је члан и секретар Српске академије наука и уметности.
Поред Прегледа српске књижевности први пут објављеног 1909. године, Павле Поповић оставио је велики број чланака, есеја, предавања, студија и критика о српској књижевности у периодици. Најзначајнија дела су Југословенска књижевност, Из књижевности, О Горском вијенцу, Српска драма у 19. веку, Француски моралисти. Занимљиво је да је књига Југословенска књижевност написана у Енглеској и први пут објављена на Кембриџу 1918. године.
Сва дела Павла Поповића можете видети ОВДЕ.