Душан Радић је познат као приповедач на кога се угледао Ћосић, посебно кад је у питању роман Село. У бројним збиркама прича он се бави различитим темама, углавном тежином живота и проблемима са којима се сусретао наш народ некад и сад. Истичу се и његове приповетке из лекарске праксе, али нигде као у збирци На сто огњева не приказује се оно дубоко мучеништво, онај тренутак када се душа појединца на крају велике борбе на неки начин предаје, изалаже богу и признаје да гори на сто огњева.
Прича по којој је и збирка добила име приказује ону сеоску небригу за здравље чланова породице због разних брига у пољу, око стоке, куће итд. То је прича и о сујеверју, о врачарама које лече, о неповерењу према медицини као науци. Али то је пре свега једна прича о страхоти, о оним животним ситуацијама где човек бира – живот или здравље.
Једна карактеристична црта која се види у збирци На сто огњева је Радићева мајсторска способност да уметнички уобличи причу о тривијалној свакодневици, о обичним људима са села, да композицијом и приповедањем заведе читаоца и да га тенденциозно води ка поинту.
О кривици старости писало се и данас пишу бројни светски приповедачи, али је Радић то извео на неки наш начин износећи како се осећа један старац који је надживео млађе од себе. Прича Старост – пакост спада у оне необичне и другачије приче у збирци На сто огњева где су главни актери они обилно небитни у животу и у књижевности. И као сваки сјајан аналитичар живота, човекове психе и емоција, Радић запажа баш ту погрешку – игнорисање или затварање очију пред емоцијама једног створа који је можда свима небитан, али има своју душу и срце. И заслужује да се и о његовој боли зна, па и пише и чита.
У збирци На сто огњева прича Божја воља приказује управо ону физичку и емотивну зависност сељак од природе и природних закона. У средишту је однос оца и сина. Када заједно успевају да одбране засађена поља, шљиваре и стоку од пропасти, онда је однос пун весеља и жеље за даљим животним радостима, која се конкретно овде огледа у жељи за женидбом, односно потомством. А када се несрећа ипак деси, мрачне емоције их преплављују.
Збирка садржи и помалу духовиту причу о односу газда Марка и једног магарца Мусе, кога је купио током демобилизације и до кога је много очекивао. Прича подразумева и неку врсту сервантесовске алузије на Марка Краљевића и његовог коња Шарца, а због имена на Мусу Кесеџију. И док се Дон Кихот бори с ветрењачама, наш се (газда) Марко бори са Мусом, који једног дана одбија послушност. Ова слојевита прича говори и о томе да више међу нама нема ни Марка Краљевића, ни Шарца, да је све девалвирало и постало урнебесно смешно. Чини се да је реч о паду идеала, али и вредности: верности, послушности. У крајњој консеквенци можда је ово и прича односу газде и коња и нашем традиционално блиском односу према животињама. Она је смешна, гротескна, трагична, али у овој причи, као и у читавој збирци На сто Огњева, Душан Радић приказује стварни живот нашег човека на уметнички дотеран и осмишљен начин. Али крај ове приповести ипак доноси податак о верности о животињи која иако смешна и за подсмех спашава газду. И то је порука о улагању у исправне идеале ма колико они данас изгледали ниско и тривијални у односу на некадашње, ако су икад постојали.
Ипак у збирци На сто огњева прича која је у најбољем смислу радићевска је Лош дан. Она и има у себи ону двостраност приказа сеоског живота, слику у којој није све црно-бело, већ има и сивог, и посебног и идеалног и прљавог. А опет он на толико величанствен начин прати мисли и осећаје главног јунака да заиста није случајно да је Ћосић од њега преузео тај најчистији облик унутрашњег монолога и доживљеног говора, који кроз ове ауторе дају најснажнију емотивну, па и уметничку вредност нашој литератури, која се тиче нас самих, наших предака, сеоских људи и жена. У средишту приче је човек који покушава да спасе снају, али не успева, и још поред тога, када она умире, он схвата да је била грешница, да је преварила његовог сина, који већ две године ради у печалби да их све храни. Она је покушала да изазове побачај како би се ослободила плода преваре, и то је изазвало смрт. Решава да њену срамоту одбаци, да је јавно осуди, али у задњи час одустаје због унуке и свог сина, желећи да их у несрећи губитка мајке и жене макар ослободи срамоте. Читалац све време, као и уз друге приче Душана Радића, проживљава емотивне обрте јунака и на самом крају уз њега би могао искрено да се исплаче.
У овој збирци има и других квалитетних прича, а књигу можете видети ОВДЕ.
Сва дела Душана Радића пронаћи ћете ОВДЕ.
Порталибрис је у оквиру едиције Отргнуто од заборава издао и многе друге заборављене ауторе, међу којима су Светозар Ћоровић, Зарија Р. Поповић, Милан Савић, Милан Ђ. Милићевић итд.