Marko Car u drugom delu svojih eseja o piscima i njihovim delima Moje simpatije 2 piše o nekim vrlo važnim imenima naše scene, opet u svaki unoseći ponešto od svog drugačijeg kritičarskog pogleda. On piše o Jovanu Skerliću, A. G. Matošu, Svetozaru Ćoroviću, Mirku Koroliji i Ivu Ćipiku, Jovanu Dučiću.
Ali opet, Marko Car je najbolji kada piše o onome što mu je najbliskije.
Živeći na podneblju gde je bio neka vrsta odbrane i zaštite srpske kulture pred pritiscima stranih vladaoca, drugih kultura koje su donosile svoj dah među srpski podmladak, i posebno Katoličke crkve, on je svojim životom iskusio šta znači sačuvati kulturu manjine, ali i pokazati matici da kulturni radnici koji su daleko i dalje njoj pripadaju i mogu joj doneti drugačije, ali šaroliko stvaralaštvo. I to stvaralaštvo koje će je učiniti kvalitetnijom i raznovrsnijom. Tako on u Mojim simpatijama 2 piše o dve važne figure naše primorske srpske književnosti, koje i danas ne doživljavamo kao integralni deo naše kulturne baštine.
U pitanju su Nikola Tomazeo, koji je već zbog svog neobičnog imena bio doživljavan kao italijanski stvaralac (što je on jednim delom svog opusa i bio) i Petar Preradović, koji je zbog svog ilirskog motiva i ideologije u pesništvu bio postavljen na visoku poziciju tokom postojanja Jugoslavije, ali odmah po njenom nestanku prisvojili su ga Hrvati. Pa ipak pitanje nacionalnog identiteta nije središnje, zaključujemo iz Mojih simpatija 2, ovde se ono i ne pokreće kako bi se brojno pojačala srpska kulturna baština, niti kako bi se na taj način isticala činjenica o uspešnim i talentovanim pripadnicima našeg naroda na široj teritoriji, već je ideja da se istakne kvalitetno stvaralaštvo autora koji su izrasli iz jednog korena naše kulture i tradicije.
Sudeći po Mojim simpatijama 2 proizilazi iz svega da je Marko Car na neki način tvorac jedne književnoteorijske teze po kojoj je književnost živa stvar, ona nije ono što institucije i pojedinci na višim pozicijama žele da ona bude.
Književnost jednog naroda je tačno ono što njeni najbolji izdanci, ma u kom kraju živeli, i ma pod kojim uticajima pisali, stvore, i ako se samo jedan od njih izopšti iz te baštine, onda ta kultura i književnost neće biti potpuna. Neće se moći sasvim sagledati. Jer, u tom smislu, kako bi se moglo zaključiti iz Mojih simpatija 2, književnost je produkt upravo tog spoja – pisca sa određenom genetikom, određenim kolektivnim nesvesnim, koji je primio izvestan deo tradicije kroz odrastanje i preko maternjeg jezika, na koga je svakako uticala kultura kojom je bio okružen, školovanje, prijatelji, elementi drugih kultura.
Ali nacionalni momenat je onda neminovno njegov deo. I ne samo deo već je jako zanimljivo videti kakvo stvaralaštvo nastaje kada jedno talentovano biće sa karakteristikama svog naroda i njegovog mentaliteta odrasta u, recimo, drugačijem geografskom prostoru, drugačijoj klimi, pod uticajem neke druge kulture… Jer upravo tako nastaje neobično, možda i egzotično, kvalitetno stvaralaštvo, koje je istovremeno simbol duha svih onih pripadnika tog naorda koji su živeli u istom kraju i pod istim ili sličnim uticajem. Marko Car ističe u ovom kontekstu dva pomenuta autora, koji su svojim stvaralaštvom zapravo pokazali deo duhovnog bića našeg čoveka sa prostora gde su vladale Austrougarska i Mletačka.
Zanimljivo je i da su obojica vrlo mladi zbog školovanja bili odvojeni od svog jezika, kome su se ponovo u nekom životnom trenutku vratili, upoznali ga i osvojili.
Evo šta u tom smislu Marko Car kaže o Nikoli Tomazeu:
„Vraćajući se 1839. god. – dakle, u svojoj 37. godini – drugim navratkom u svoje rođeno gnezdo, Tomazeo će u njemu zateći svoga od sebe nešto mlađeg prijatelja Spiru Popovića, dosta dobrog za ono vreme znaoca srpskog jezika, koji je kao Srbin i srpski publicist dobro poznavao plemenski karakter i duševne osobine našeg naroda. Po uputstvu Popovićevom i njegovom ličnom pomoću Tomazeo poče da uči srpski jezik i da revnosno čita Vukove zbornike, a zatim da i sam prikuplja razne narodne pesme, kojih se još kao dete bejaše naslušao u samom Šibeniku. Tomazeo u svom srpskom delcetu s blagodarnošću spominje ime Spire Popovića, koji njemu, čoveku već sredovečnom, izmami prvi na usta maternji jezik. ’Ako ja – oko polovice moga života – počinjem izuštati riječi moje materinske, tebi sam, Špiro, dužan, a radujem se što sam tebi, jer srce imaš pučko i u kreposti tiho.’ (Iskrice, II).”
Na sličan način Car prikazuje život i prilike u kojima se razvijao Petar Preradović, a kada su ostali pisci u pitanju u Mojim simpatijama 2, kao uostalom i u prvoj knjizi Marko Car pokušava da dâ svoj kritički sud o njihovom stvaranju iz jedne drugačije vizure…
Portalibris je u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdao i dela drugih kritičara među kojima su Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Ljubomir Nedić.
Knjigu Moje simpatije 2 možete poručiti OVDE.
Sva dela Marka Cara možete videti OVDE.