Marko Miljanov Popović rođen je 25. aprila 1833. godine u Medunu, naselju koje se nalazi nedaleko od Podgorice. On vodi poreklo iz crnogorskog plemena Kuči, koje se u to vreme još uvek nije svrstavalo u tadašnju Crnu Goru. Nažalost, ima veoma malo informacija o Markovim danima iz detinjstva i mladosti, jedino što se pouzdano zna jeste da mu je otac bio Miljan Popović, a majka Borika Milić.
Sa svoje 23 godine, odnosno 1856. godine, otišao je na Cetinje i stupio u službu kneza Danila I Petrovića i dobio ulogu perjanika[1]. Bio je čovek izuzetne odvažnosti, isticao se svojim junaštvom i mogao se pohvaliti uspešnim borbama protiv Turaka. Zahvaljujući sposobnostima koje je pokazao i odanosti svom narodu, nagrađen je od kneza Nikole Petrovića. To je bilo 1862, kada je postao vođa crnogorskog plemena Bratonožići.
Vreme Marka Miljanova Popovića obeležio je crnogorsko-turski rat, koji se vodio u periodu 1876–1878. godine. On je bio jedan od glavnih ljudi u ovom ratu, tačnije u bici na Fundini, 2. avgusta 1876. Zajedno sa Ilijom Plamencem vodio je crnogorsku vojsku, dok je sa turske strane glavni bio Mahmud-paša. Crnogorci su tada izvojevali pobedu, a Osmansko carstvo je potpisalo na kraju primirje. Tada je važio za jednog od najboljih vojskovođa, a danas to potvrđuje činjenica da se i dalje priča o njegovom „čojstvu i junaštvu”.
Pred kraj svoje vojničke karijere Marko Miljanov Popović bio je čovek u četrdesetim godinama i udovac, jer mu je Milosava, prva žena, sa kojom je proveo 18 godina zajedničkog života, preminula. On je tada bio čovek u punoj snazi i toliko je bilo priča o njemu da su, tako se kaže, mnoge Crnogorke želele da se udaju za njega. Jedna od njih je bila Stefanija Danilović, ćerka nikšićkog trgovca Luke Danilovića. Ona je bila lepa devojka, devetnaestogodišnjakinja, i iako nije nikad ranije videla Marka, jedina želja joj je bila da se uda za njega. Pričajući svima o tome, priča je došla i do samog Marka, te su se upoznali i venčali. To je bilo vreme kada je on izabran za člana Praviteljstvujuščeg senata crnogorskog i brdskog 1874. godine. Vrlo brzo su se nakon ovih dešavanja stvorile nesuglasice između Miljanova i kneza Nikole, pa je Miljanov 1882. napustio Državni savjet i vratio se u zavičajni kraj.
Marko Miljanov Popović – književnik
Povlačenjem sa vojnog polja u Medun, vojvoda Marko Miljanov započeće i svoje književno stvaralaštvo. On je jedan od onih ljudi koji se nisu obrazovali u svom životu u vreme koje je predviđeno za to, te je interesantan fakt da se opismenio tek u svojim pedesetim godinama. Tada je naučio da čita i piše i, naravno, nije bio to nimalo lak posao. Bio je samouk, kao i Vuk, ali ono što njih dvojicu razlikuje jeste to da je Vuk u mladosti počeo da se bavi time, a ne na pola života, kao što je slučaj sa Markom. Obično u tim godinama pisci prestaju da pišu, privode kraju svoje umetničko stvaranje, a on je tek počeo.
Srpski književnik Đuza Radović s tim u vezi zabeležio je sledeće: „Čitao je lakše, ali je pisao s mnogo napora, fizičkog i materijalnog napora u prvom redu. […] Koliko u tom potpunom odsustvu svih gramatičkih i pravopisnih znanja leži strpljive snage i ujednačene i pouzdane istrajnosti da se ta strašna materija pisane reči održi u kakvom-takvom skladu i disciplini! Kakva je to iskonska želja naterala ovu nevičnu i otvrdlu ruku na to mučenje s perom i hartijom, na taj sitan posao ređanja slovo po slovo, gde nema ni vojvodskog zamaha, ni hajdučke lakokrilosti, ni čobanskog nehaja, gde je sve svedeno na kratko odstojanje od jedne reči do druge ili, bolje je reći kad je u pitanju Markovo pisanje, na kratki razmak od slova do slova, tih slova koja se otimaju i svaki čas otkrivaju od reči kojoj pripadaju i uskaču k rečima kojima ne pripadaju.”
Kada se pogleda književno stvaralaštvo Marka Miljanova Popovića, može se primetiti da nije bio pisac u pravom smislu te reči. Više je bio moralista, narodni govornik, njegova kazivanja u delu Primjeri čojstva i junaštva to i potvrđuju. Njegova misao bila je da podseti narod na značajnost rodoljublja, časti, čestitosti i nacionalne slobode. U svojim književnim delima on ima za cilj da ispriča nešto o narodnoj prošlosti. Život i običaji Arbanasa govore o jačanju rodbinskih veza, o pobratimstvu, o crnogorskim i arbanaškim plemenima i zajedništvu usled svih nevolja koje su posledica razlika u veri i plemenu.
S obzirom na to da je bio vođa Bratonožića, on je napisao i tekst pod nazivom Nešto o Bratonožićima, u kom će reći možda manje poznate detalje o poreklu ovog plemena. Portalibrisovo izdanje Primjeri čojstva i junaštva sadrži i ovaj tekst, kao i Život i običaje Arbanasa.
Može se reći da u svom stvaranju nije bio umetnik, već je bio u ulozi istoričara, koji se trudio da ostavi zabeleženo sve ono što se dogodilo, čemu je lično prisustvovao ili bio svedok, pritom dajući čitaocu važnu životnu poruku. Na osnovu svega toga, zaključak je jedan – njegova dela su dragocena.
Važan je podatak i da je Miljanov 3. oktobra 1893. godine u Beogradu predsedavao sastanku Književnoumetničke zajednice.
Marko Miljanov Popović bio je i ostao upamćen kao jedan običan čovek iz naroda, krupan, mudre glave, pravi junak i veoma veliki rodoljub. Skroman po prirodi, iskren, čovek pun vrlina, strpljiv i uporan, on je čovek koja zaslužuje da se o njemu govori i vekovima kasnije.
U 68. godini je preminuo, 2. februara 1901, u Herceg Novom.
Muzej Marka Miljanova otvoren je u njegovoj rodnoj kući u Medunu. Na Kalemegdanu svi posetioci mogu videti njegov spomenik, dok je zanimljivo i što postoji mural na Banovom brdu.
Sva dela Miljanova koja je objavio Portalibris pogledajte OVDE.
[1] Petar II Petrović Njegoš bio je osnivač perjanističke garde 1831. godine. Perjanici su zapravo bili kao telohranitelji, te su morali imati naročitu fizičku snagu i hrabrost.