Марко Миљанов Поповић рођен је 25. априла 1833. године у Медуну, насељу које се налази недалеко од Подгорице. Он води порекло из црногорског племена Кучи, које се у то време још увек није сврставало у тадашњу Црну Гору. Нажалост, има веома мало информација о Марковим данима из детињства и младости, једино што се поуздано зна јесте да му је отац био Миљан Поповић, а мајка Борика Милић.
Са своје 23 године, односно 1856. године, отишао је на Цетиње и ступио у службу кнеза Данила I Петровића и добио улогу перјаника[1]. Био је човек изузетне одважности, истицао се својим јунаштвом и могао се похвалити успешним борбама против Турака. Захваљујући способностима које је показао и оданости свом народу, награђен је од кнеза Николе Петровића. То је било 1862, када је постао вођа црногорског племена Братоножићи.
Време Марка Миљанова Поповића обележио је црногорско-турски рат, који се водио у периоду 1876–1878. године. Он је био један од главних људи у овом рату, тачније у бици на Фундини, 2. августа 1876. Заједно са Илијом Пламенцем водио је црногорску војску, док је са турске стране главни био Махмуд-паша. Црногорци су тада извојевали победу, а Османско царство је потписало на крају примирје. Тада је важио за једног од најбољих војсковођа, а данас то потврђује чињеница да се и даље прича о његовом „чојству и јунаштву”.
Пред крај своје војничке каријере Марко Миљанов Поповић био је човек у четрдесетим годинама и удовац, јер му је Милосава, прва жена, са којом је провео 18 година заједничког живота, преминула. Он је тада био човек у пуној снази и толико је било прича о њему да су, тако се каже, многе Црногорке желеле да се удају за њега. Једна од њих је била Стефанија Даниловић, ћерка никшићког трговца Луке Даниловића. Она је била лепа девојка, деветнаестогодишњакиња, и иако није никад раније видела Марка, једина жеља јој је била да се уда за њега. Причајући свима о томе, прича је дошла и до самог Марка, те су се упознали и венчали. То је било време када је он изабран за члана Правитељствујушчег сената црногорског и брдског 1874. године. Врло брзо су се након ових дешавања створиле несугласице између Миљанова и кнеза Николе, па је Миљанов 1882. напустио Државни савјет и вратио се у завичајни крај.
Марко Миљанов Поповић – књижевник
Повлачењем са војног поља у Медун, војвода Марко Миљанов започеће и своје књижевно стваралаштво. Он је један од оних људи који се нису образовали у свом животу у време које је предвиђено за то, те је интересантан факт да се описменио тек у својим педесетим годинама. Тада је научио да чита и пише и, наравно, није био то нимало лак посао. Био је самоук, као и Вук, али оно што њих двојицу разликује јесте то да је Вук у младости почео да се бави тиме, а не на пола живота, као што је случај са Марком. Обично у тим годинама писци престају да пишу, приводе крају своје уметничко стварање, а он је тек почео.
Српски књижевник Ђуза Радовић с тим у вези забележио је следеће: „Читао је лакше, али је писао с много напора, физичког и материјалног напора у првом реду. […] Колико у том потпуном одсуству свих граматичких и правописних знања лежи стрпљиве снаге и уједначене и поуздане истрајности да се та страшна материја писане речи одржи у каквом-таквом складу и дисциплини! Каква је то исконска жеља натерала ову невичну и отврдлу руку на то мучење с пером и хартијом, на тај ситан посао ређања слово по слово, где нема ни војводског замаха, ни хајдучке лакокрилости, ни чобанског нехаја, где је све сведено на кратко одстојање од једне речи до друге или, боље је рећи кад је у питању Марково писање, на кратки размак од слова до слова, тих слова која се отимају и сваки час откривају од речи којој припадају и ускачу к речима којима не припадају.”
Када се погледа књижевно стваралаштво Марка Миљанова Поповића, може се приметити да није био писац у правом смислу те речи. Више је био моралиста, народни говорник, његова казивања у делу Примјери чојства и јунаштва то и потврђују. Његова мисао била је да подсети народ на значајност родољубља, части, честитости и националне слободе. У својим књижевним делима он има за циљ да исприча нешто о народној прошлости. Живот и обичаји Арбанаса говоре о јачању родбинских веза, о побратимству, о црногорским и арбанашким племенима и заједништву услед свих невоља које су последица разлика у вери и племену.
С обзиром на то да је био вођа Братоножића, он је написао и текст под називом Нешто о Братоножићима, у ком ће рећи можда мање познате детаље о пореклу овог племена. Порталибрисово издање Примјери чојства и јунаштва садржи и овај текст, као и Живот и обичаје Арбанаса.
Може се рећи да у свом стварању није био уметник, већ је био у улози историчара, који се трудио да остави забележено све оно што се догодило, чему је лично присуствовао или био сведок, притом дајући читаоцу важну животну поруку. На основу свега тога, закључак је један – његова дела су драгоцена.
Важан је податак и да је Миљанов 3. октобра 1893. године у Београду председавао састанку Књижевноуметничке заједнице.
Марко Миљанов Поповић био је и остао упамћен као један обичан човек из народа, крупан, мудре главе, прави јунак и веома велики родољуб. Скроман по природи, искрен, човек пун врлина, стрпљив и упоран, он је човек која заслужује да се о њему говори и вековима касније.
У 68. години је преминуо, 2. фебруара 1901, у Херцег Новом.
Музеј Марка Миљанова отворен је у његовој родној кући у Медуну. На Калемегдану сви посетиоци могу видети његов споменик, док је занимљиво и што постоји мурал на Бановом брду.
Сва дела Миљанова која је објавио Порталибрис погледајте ОВДЕ.
[1] Петар II Петровић Његош био је оснивач перјанистичке гарде 1831. године. Перјаници су заправо били као телохранитељи, те су морали имати нарочиту физичку снагу и храброст.