Књигу Летње вечери Милан Ђ. Милићевић објавио је 1880. године у Беграду и пун наслов ове збирке приповедака гласи Летње вечери: приче из народног живота у Србији. Интересантно је што на почетку стоји цитат Петра II Петровића Његоша: „Причање је души посластица.” Ово се сигурно може односити и на целокупан Милићевићев рад, јер је он тежио ка томе да све исприча и да му људи причају што више, да се и дан-данас прича о неким догодовштинама и специфичностима из наших крајева и, што је најважније, прича се да се не заборави.
Летње вечери садрже девет насловљених прича: Момин камен, Ћир Пенча Анђелаћ, Поћерка, Божана, Поварошила се, Ранков гроб, Талир, Највећи страх и На Караули. Ове приче нису шаљиве, већ углавном озбиљне – говоре о битним моментима у којима се човек може наћи, многим искушењима, разочарањима, губицима и тешким временима. Ипак, у њима се нађе и покоја анегдота и занимљива догодовштина, и оне потврђују да су мале животне радости од великог значаја.
У Момином камену, првој причи којом почиње књига Летње вечери, Милан Ђ. Милићевић представља групу људи која седи и необавезно дискутује о томе како је настало тешко време за српски живаљ: с једне стране Турци, а са друге Угри – са истим циљем: „да сатру ово мало народа”. Они имају заједнички договор како да се бране ако нападне непријатељ и да се држе сви заједно. Милићевић обично на почетку поглавља ставља и неку изреку, а овде му се савршено уклопила: „Слаба је тврђа град кад се разграђује срце у народа.” Ова прича, осим што говори о животу Срба док вреба непријатељ, приказује и љубав двоје младих, који, упркос свим покушајима, трагично завршавају.
Још једна прича која је о Турцима и страдању српског народа јесте Ранков гроб. Заправо реч је о времену када су се многе породице из Босанске Крајине, бежећи од турског зла, селиле по местима у околини Београда. Милан Ђ. Милићевић каже да је највише досељеника дошло у Рипањ, и то их је упутио ту сам кнез Милош, јер је било највише простора за насељавање. У почетку су биле разлике између староседелаца и досељеника, али су се временом губиле, док се нису почели међу собом женити и удавати. Један од досељеника је и Петар Томић, чијег је брата Рада убио Турчин Омер-бег. Петар је све време жељан освете, па ће, бунован и сањив, и не знајући, убити свог шурака. Од тог тренутка Петар губи свој разум и на крају се убија. 
Летње вечери нуде вам за читање и причу Талир, за коју Милан Ђ. Милићевић каже да је „истинити случај 1815.” У причи се говори о српском устанку 1815. године, о Ћаја-паши, који је „горњега краја од Београдске нахије почео мачем и угарком да утишава народни устанак”. Док су са леве стране Мораве били Срби устаници, са десне су били Турци. Један мегданџија Турчин често је изазивао Србе, а једном му је изашао пред њега: Илија Пријељинац, војводин писар. Илији је талир, који му је мајка на растанку дала, спасао живу главу.
Интересантна је и прича Поћерка, која говори о тешком животу Цигана, њиховим селидбама и о односу обичних људи према њима, чак су толико лоши и када Цигани чине добра дела – у овом случају у причи спасли су девојчицу и узели је за своју ћерку, али срећа им није дуго трајала.
Прича Поварошила се носи дубоку поуку за све родитеље. Наиме, Милан Ђ. Милићевић овом причом жели да подсети све да је најважније у животу имати добру душу, бити вредан и способан, да родитељи одмалена уче децу скромности, марљивости, кућним пословима и грађењу добрих породичних односа, а да размаженост и повлађивање могу довести до пропасти и трагичности.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге мање познате књиге приповедака, међу којима су: На сто огњева Душана Радића, Приповетке Војислава Ј. Илића Млађег, Слике и приповетке Јаше Томића, Приповетке из Старе Србије Зарије Р. Поповића и многе друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Књигу Летње вечери погледајте ОВДЕ, а сва дела Милана Ђ. Милићевића ОВДЕ.