Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova
Jelena Živković
Vlasotince – grad vina, ljudi i legendi
Vlasotince je smešteno na obali reke Vlasine, gde su još u doba Rimljana postojala naselja, kao što je Mezija Superior. Ovaj grad je dobio ime po reci Vlasini, ali i potiče od plemena Vlasi, koji su ranije naseljavali ovaj prostor. U 15. veku ovaj grad je pao pod tursku vlast, kao i veliki deo Srbije, ali u njemu nikada nije bila izgrađena džamija i zbog toga su meštani Vlasotinca veoma ponosni. Turci su od Vlasotinca napravili varošicu, sa čaršijom i sokacima, zanatlijama i trgovcima. Meštani su počeli da se bave vinogradarstvom, stočarstvom, zemljoradnjom, ali i raznim zanatima, zbog povoljnog položaja i brdsko-planinskog okruženja. Glavni zanati ovog područja su: ciglarstvo, vinogradarstvo i vinarstvo, tkački zanat i zlatovez, kovački zanat, obućarski i sarački zanat, brijački i berberski zanat, ćurčije i bojadžije, drvodeljski zanat (stolari), kaljevari, burdari… Narodna poslovica iz Vlasotinca kaže: „Ko u ruci nema zanat, kô da nema hleba u kući.” Ciglarstvo je bio najpoznatiji zanat vlasotinačkog kraja. Postojala su čitava porodična gazdinstva koja su se time bavila. Ta gazdinstva bila su nazivana „ciglarskim porodicama”. Tokom leta su muškarci odlazili i radili kao neimari i zidari. Vlasotinačke cigle bile su tada izvožene čak i do Beograda i Niša. Vinogradarstvo i vinarstvo su postali tradicija i ona se nastavlja kroz Vinski bal. Vinari su ranije vina čuvali u podrumima i buradima.
Vinski majstori su znali kada se vino „kapi”, a kada „topi”. Žene su se bavile tkanjem suknji, ćilima, pojaseva i košulja, jednom rečju, bavile su se tkačkim zanatom, a od velike važnosti bio je i zlatovez, na narodnim nošnjama. Žene su se okupljale u „prelu”, gde su radile i pevale. Kovač je bio veoma cenjen i uvažen zanat. Njihove radionice (kovačnice) nazivale su se „kuznice”, ali se taj naziv sada ne koristi u standardnom jeziku. Kovačnica se nalazila u centru sokaka. Oni su pravili alatke, potkovice, gvozdene brave i katance. Obućari su pravili opanke i čizme, a takođe su se bavili i popravkom obuće. Sarači su pravili konjsku opremu, kožne kaiševe, torbe… Bili su važni za trgovinu i seoske potrebe. Berberi su bili i brijači i zubari.
Ćurčije su pravile bunde i jakne od jagnjeće kože. Bojadžije su farbale tkanine. Stolari su pravili nameštaj, prozore i vrata. Burdar se bavio pravljenjem buradi za vino. Kaljevari su zidali kaljeve peći. Vlasotinčani su srčani i prkosni. Jedna narodna priča kaže da je jedan turski aga, za vreme okupacije, potražio od lokalnog kneza da mu pošalje najlepšu devojku i najhrabrijeg čoveka. Knez mu je odgovorio da su sve devojke u Vlasotincu lepe i da su svi ljudi hrabri, pa neka on sam odabere.
U 19. i 20. veku Vlasotince je doživelo procvat. Tadašnji vinogradi bili su dobro poznati u celoj Srbiji. Postoji i jedna narodna priča o vili s brega. Stara legenda kaže da je na bregu iznad Vlasotinca živela vila koja je štitila ovaj grad. Svako dete koje se bilo rodilo, blagosiljala ga je s brega. Jedne noći, kada su Osmanlije želele da zapale vinograde, vila je bacila magiju na ceo kraj, tako da Turci nisu mogli da pronađu put. Kada je magija nestala, nestali su i oni, zajedno sa vilom; ali je ostavila blagoslov za sobom: „Dok se u Vlasotincu vino pije i domaćin poštuje, ovaj kraj neće propasti!” Iako je priča o vili s brega u Vlasotincu deo usmene narodne tradicije i ta priča nije zvanično potvrđena, meštani Vlasotinca prenose generacijama ovu legendu i duboko veruju u nju. Prema legendi, vila s brega živela je na bregu iznad Vlasotinca, u blizini današnje Crkvene šume, ali i na prostorima gde danas počinju vinogradi. Bila je nestvarno lepa, s dugom kosom i venčićem od cveća koji je nosila na glavi. Nosila je belu haljinu i koračala bosa. Zbog nje su mnoge porodice imale običaj da na Đurđevdan ostave cveće i vodu kraj nekog izvora na bregu, da se vila ne bi naljutila. Ova priča je duboko ukorenjena u lokalnom verovanju, legendama, pa čak i običajima. Uglavnom su te priče nosile upozorenje, poruku ili čistu magiju. Pored ove stare legende o Vili, postoji još jedna, koja nosi pouku da Vila pomaže osobama samo čistog i dobrog srca, da čuva izvore i vinograde, ali i da ne prašta neposlušnost. Legenda kaže ovako… Jedne večeri, pre više vekova, mladi neimar iz Vlasotinca je posle napornog dana, punog rada, želeo da se odmori ispod jednog drveta. Kraj izvora je stao da zahvati malo vode, kada mu se iz magle ukazala neobična devojka koju ranije nije video. Rekla mu je da je prati i da će ga odvesti do mesta gde se sve želje ispunjavaju, ali je uslov da se nikako ne okrene. Krenuo je za njom, ali kada je osetio hladan vetar i korake iza sebe, okrenuo se. U tom trenutku vila je nestala, a on je pao u nesvest. Kada su ga pronašli kako leži na zemlji, prišli su, a on je šaputao: „Voda je pevala… i oči su joj bile kao zvezde…” Simbolika ove vile bila je čistota i priroda, snaga, magijska moć, tajna koja se ne sme narušiti. Postoji još dosta legendi o ovoj vili, a one su uglavnom vezane za hladne izvore pitke vode, cveća, vina, pun mesec… U Vlasotincu postoji mnogo izvora i brda za koje se veruje da su „vilina mesta”. Vlasotince je prelepo mesto na jugoistoku Srbije. Ono nije samo tačka na mapi, već živo tkanje kaldrma, sokaka i sećanja koja šapuću u tišini. Svaki ćošak ovog grada krije neispričanu priču, priču koja nije zapisana ni u jednoj knjizi, ali živi u pričanju i prenošenju s generacije na generaciju. Sa kaldrme po kojoj su koračali naši vinari, zanatlije, ljudi kojima se ponosimo, do sokaka koji su pamtili prve ljubavi i poslednje rastanke… Vlasotince čuva dušu jednog naroda. To je grad gde prošlost nije zaboravljena, već je duboko utkana u svaki kamen naših kaldrma. Važno je da, kada koračamo tim sokakom, da ne gledamo samo ispred sebe; pogledajmo u stranu, sagnimo se, oslušnimo… Zavirimo u svaki ćošak… Možda ćemo čuti šapat glasa koji nam želi reći da „prave priče nikada ne zastare, samo čekaju da budu ispričane…”