Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Дамир Прашникар
Витраж
Марија
Под Маријиним брзим потезима угљем појављивали су се обриси фреске. Мост, светац који пада преко ограде, ускомешани војници. Удаљила се и зажмурила на једно око; није ни примећивала, на образу јој је остао гарави траг.
Тада – кораци. Мислила сам да сам сама, помисли она. Ох, опет он.
Црквом су одјекивале стопе мршавог, високог човека. Под руком је носио књигу. Пришао је капели у којој је Марија сликала и климнуо јој главом. Ни да прозбори, помисли она. Посматрао је скицу у лунети, ћутке.
– Чудите се што жена слика фреску… – поче она.
– Не чудим се – глас му је био тих. – Неће бити у бојама?
– Наравно да хоће – фркне она.
Окренуо се и отишао ка степеништу; Марија примети излизане лактове његовог фрака и сребрне власи косе на потиљку. Чула је како горе корача галеријом. Убрзо простор оживи јарким акордом. Оргуље, тај величанствени титан од инструмента, испуниле су цркву до свода; вртоглави пасажи на клавијатурама обухватали су резбарене стубове и ћутљиве дрвене свеце, дубоки педал мрмљао је кроз темеље.
Један зрак сунца на заласку пробио се кроз витраж на западном зиду и сасвим ненадано обојио Маријину скицу златном, зеленом и љубичастом бојом.
Павле
Вече је већ пало на вршачке улице када је Павле забравио тешка врата Цркве Светог Герхарда. Фењерџија је довршавао посао и низ пламичака је блистао Белоцркванском улицом.
Павле је мислио о младој плавокосој жени. Знао је да се зове Марија и да је Српкиња, ангажована да ослика бочни олтар. Отац и брат су јој православни свештеници у Панчеву, а овде борави у гостионици у Панчевачкој улици, ту где љупки мостић опкорачује поток Месић. Нешто у њеној појави, у њеном држању га је дотицало; није могао да разлучи да ли добро или лоше.
Марија
– Он се вратио из Пеште пре двадесет година – газдарица је испред Марије спустила плех врућих погачица. – Тамо је научио оргуље и свирао у једној цркви, годину-две.
– Kако то да се вратио? Ох, погачице су вреле.
– Пази прсте! Па, неки скандал је био у питању. У новинама смо читали да је из једне цркве украден велики новац, прилози верника за обнову звоника. Четири дана касније Павле се вратио у Вршац, купио је кућу близу Светог Герхарда и закључао се. Ћути кô чума, поглед мрачан, да те језа прође.
Марија је сркутала чај.
– Лепо свира. Мене од тога прође језа. Kао да се сва црква испуни божанским гневом, па благошћу…
– За цркву је само људски глас, Марија. То би као свештеникова кћи морала да знаш.
Марија замишљено климне главом.
Павле
– Зар река не би требало да је плава?
– О, Боже, престравили сте ме. Могла сам пасти са скеле – Марија стави руку на груди, али оргуљаш се није извинио. Проматрао је фреску намрштено. Она рече:
– Сви ми само мислимо да су реке плаве. Јесте ли икада заиста погледали воду?
– Провидна је – рече он помало збуњено.
– Мутна, зеленкастосмеђа.
– Зар ово није Влтава?
– Јесте.
– Ја се сећам да је плава.
– Не сећате се добро – она ће суво. – Зар не би требало да вежбате свирање?
Он лагано климне главом и окрене се. Али пре него што је пошао, дода:
– Допадају ми се ваше боје. Увек сам мислио да је овај угао цркве… мрачан. Али, само није био жив. Ви га оживљавате бојом.
Онда се окрене и оде на галерију. Посматрао ју је са висине како стоји на скели са плетеницом обавијеном око главе. Правила је смешне покрете док се извијала да сагледа слику из разних углова, а њему се то чинило као кад посматра птичицу која радознало испитује свет око себе.
Ускоро жива мелодија испуни цркву, лепршава баш као птичица која испитује свет.
Марија
Четвртак је у Вршцу пијачни дан; Марија је са корпом пролазила тргом, кроз прашину, повике и мирисе стоке – бирала је јабуке. Са Владичанске цркве одјекне подневно звоно, а као одговор му преко косих кровова дође свечани бас Светог Герхарда.
То Марију као да подсети на нешто, и иако је имала слободан дан, она се запути ка шиљатим торњевима католичке цркве. Kада је замакла за угао, угледа кочију која уз штропот потковица управо одлази ка Белој Цркви; препознала је погрбљену прилику која је седела унутра.
Отишао је некуда, помисли Марија, и ко зна зашто се растужи. Можда је желела да чује његову музику, на коју је већ свикла? Окренула се да пође натраг, међутим, сети се да је имала кључић бочног улаза.
Ускоро је корачала каменим подом, међу готичким стубовима. Погледала је недовршену фреску, а онда, и не размишљајући, попне се уским спиралним степеницама до оргуља.
Никада није била овде, поглед преко ограде био јој је необичан. Ту су, наравно, биле огромне украшене цеви величанственог инструмента, и механизам у дрвеној кутији у којој би се малтене могло становати.
Марија је знала да је оргуљаш отпутовао и да је жупник од јуче био у Земуну. Црквењак неће доћи још сат времена. Била је потпуно сама.
Одгурнула је поклопац и открила две клавијатуре: мислила је да су веће. Изнад и испод мануала био је цео ред белих дугмића са тајанственим називима, као Fugara, Harmonia aetheria, или Suboctav. Прешла је нежно шаком преко дирки, да осети њихову глаткоћу.
Тада примети резбарену ручкицу са леве стране. Била је у облику цвета и могла се окретати; испод је била кључаоница. Она се насмеши: Мала мистерија.
Она окрене ручкицу лево и десно, и – да ли због старости, или је преценила издржљивост резбареног цвета – бравица се уз суви прасак преломи. О, трапавушо!, рече себи Марија, посматрајући оштећење у очају.
Сада уочи да је отворила плитку фиоку; извуче је и ту нађе, између кратких оловака, четири листа нота. Биле су исписане мастилом, уредно, свечано; позади су биле јаке црне корице, али је предња корица била насилно истргнута.
Марија је помало свирала клавир, али су три реда нота одавала да је ова композиција намењена оргуљама. Зашто је била закључана у овој фиоци?
Спустила је ноте преко јабука у корпи и сагнула се како би промотрила да ли се унутра крије још нешто. Ништа. Она затвори фиоку.
– Откуд ви овде?
Марија одскочи са места и сруши један стојећи свећњак; гвоздени штропот одјекне под сводовима цркве. Оргуљаш је зачуђено гледао девојку.
– Ви сте се претплатили да ме престрављујете?
– Није ми била намера, опростите. Пошао сам за Белу Цркву, али сам заборавио овај списак адреса.
Поћуташе кратко.
– Желела сам да видим како је овде. Никада се нисам попела, а и… оргуље су занимљиве.
Он климне главом.
– Чему служе дугмићи? – питала је.
– То су регистри. Видите, оргуље имају две врсте цеви, без језичка који трепери и са језичком. Kада мењам регистре, пуштам ваздух у разне цеви. Могу добити мек и ненаметљив звук, или оштар и продоран, или свечан ако укључим друге регистре. Имамо и спојнице, оне комбинују различите свирале… Али извините, ја вас гњавим причом.
– Нипошто. Учила сам да свирам клавир, музика ме занима – поћутала је једно време, па дода тише: – Kада свирате док сликам, као да ми дајете додатну инспирацију. Kао да…
– Kао да је дух божји у цркви?
Она климне главом.
Тада јој падне поглед на црне корице које су стајале у корпи са јабукама, и она се уплаши да ће се он наљутити што је отворила фиоку. Зато пограби корпу и, држећи је заклоњену иза леђа, рече:
– Kасните на пут. И ја сам, заправо, свратила само да… Извините! – она се окрене и похита низ степенице.
– Довиђења – рече он у празно.
Газдарица је брисала прашину са старог клавира.
– Нико није свирао овај клавир већ двадесет година – рече она Марији. – Мени је згодан када гости дођу на славу, Господе, шта све може да стане на поклопац, и слано и слатко. Ево, обрисала сам.
Марија на сталак постави ноте истргнутих корица. Посматрала је пожутеле странице, јасно исписане.
– Не могу свирати сва три гласа.
– Ту ти ја не могу помоћи. Да хоћеш да правиш шненокле или китникес, па хајде некако, ал’ ноте? Боже сачувај.
Свираће само два горња гласа.
Музика је почињала лагано, дугих нота, са неком надом. Тада горњи глас почне да распевава неку мелодију, дизала се и спуштала у валовима. Музика је причала причу без речи, отварала је срце, мешала устрепталу наду са чежњом. Исповест, била је ово исповест танане душе.
Чак је и газдарица стајала и очарано слушала. Марија је завршила свирање и две жене остадоше ћутке.
У кухињи тада закипи млеко на шпорету и слаткасти мирис испуни кућу.
– Господ ме убио да ме не убије, а ја слушам музику! – Газдарица отрчи подигавши кецељу.
– Није Павле проневерио никакав новац, драга Марија. – Жупник је волео вино и лагано га је сркутао из чашице. – Био је верен једном Ержом. Ове ноте је написао у част њиховог предстојећег венчања. Два дана пред венчање јавила му је да раскида: удаће се за богатог трговца коме се смешила министарска фотеља.
Свештеник се нагне и куцне прстом по нотама: – А онда му је забила последњи ексер у сандук: тражила је да јој он свира на венчању, баш ову композицију. „Kада је већ имаш спремну”, рекла је. „Лепо ћу ти платити.”
Завалио се у наслоњачу и склопио руке на грудима. – Спасили су га те вечери да себи не пуца у главу. А онда се вратио у Вршац.
Павле
Кад је ушао у цркву, неко је свирао оргуље. Не баш вешто, помисли он. Али… мелодија му се учини позната. Тада му сва крв нестаде са лица.
Бануо је на галерију, где је Марија свирала из нота без корица. Видео је поломљену бравицу и више није знао да ли га обузима гнев, или бол, или очај.
– Kако се усуђујете?! – крикнуо је.
Пришао је са намером да отме ноте и да их баци преко галерије у цркву. Али… Маријине очи су биле црвене, и низ образе су јој се сливале сузе док је свирала. Није ништа рекла, само га је гледала крупним плавим очима.
Ни он више није говорио.
Смирио се, сео крај ње и уздахнуо. Почео је да свира композицију коју је закопао; она се укључи са мелодијом, он је додао педал.
Руке су им су укрштале на мануалима, мелодије су се преплитале.
Доле, шарени зрак са витража осветљавао је њену слику.