Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака
Владимир Јовановић
Смрт Милентија Перића
Ову приповест сам чуо на сахрани колеге Радослава Чамагића. Покојника сам једва познавао, делили смо канцеларију у Палилујској префектури, где смо за пет месеци заједничког службовања разменили тек неколико речи. Био је високи, мршави меланхолик, издуженог лица и као лопата великих шака. Рекли су ми да је умро од капи, две године пред пензију.
Сахрана је била права пандурска. Малобројна родбина се, бедно се правдајући, одмах разбежала. Пандура код нас нико не воли и од њега зазиру и пошто га у раку спусте. Да попије за душу покојниковом дому, пошло је тек неколико колега, и ја међу њима.
Док се на трему скромне дворишне куће у тишини испијала ракија, ја сам вагао тренутак да се опростим и одем, а да не увредим колеге и претпостављене. Време је споро протицало, оборене главе и погледи се нису подизали са земље и таман кад коначно реших да узмем шешир и кренем, огласи се један човек који је дотада седео у тишини, на крају клупе. Господин, не могу више да се сетим како се звао, службовао је са покојником још пре Великог рата у једној вароши у унутрашњости. Свакакве полицијске приче долазе понекад до престонице из провинције, а ова је једна од најчуднијих коју сам чуо.
Случај је убиство неког Милентија који је пронађен у јарку на улазу у ту варош са три убодне ране, од којих је она у срце била смртоносна.
– Мирне душе смо могли да у ’апс приведемо целу чаршију. Сви су били осумњичени – рекао је човек.
Цела та ујдурма је почела смрћу његове жене. Милентије је био човек за кога нико није марио, сиротиња коме је надница упропастила тело, а ракија карактер, али та жена му је била лепа и млада, Циганка коју је однекуд довео. Она је почела да чисти по бољим кућама, где је умела да црним очима и лелујавим ходом залуди мушке главе. Убрзо је почела да леже са богатунским синовима, младим газдама. Младићи би је пробали и начисто губили памет.
Било је то добро време за Милентија. Циганка му је давала нешто новаца, неку сребрну или златну ђинђуву да заложи или прода и он је престао да надничи и више је пио. Гласине, међутим, почеше да круже чаршијом. Људи кренуше да збијају шале с њим, а он на утук њима стаде до танчина да приповеда о прегнућима своје жене. Да ли му је Циганка причала или је све те појединости сам измишљао, није ни било важно, скандал пуче и жена му би избачена из свих кућа у којима је радила. Месец дана касније она се разболе и напрасно умре.
Милентије је био скрхан. Поболе и он, али некако претече. Ствари су се, међутим, промениле. Омраза на њега у вароши је била велика. Он осиромаши скроз, а и као да је пореметио умом. Није се одвајао од жениног гроба и мало-помало поче и да спава на гробљу.
– Зар те није страх да ноћеваш ту, човече? – питали би га људи.
– Није ме страх. Ноћу се разговарам.
– С ким се разговараш, црни Милентије?
– С моју жену и остали мртваци – одговарао је церећи се.
Изгледало је тада да је Милентије догурао до варошког лудака, осуђеног да се до смрти витла по сокацима са дечурлијом која се на њега баца камењем. Али све се променило једне вечери, о празнику, кад се појавио у кафани и пришао столу за којим је картао Гојко Недић, ондашњи трговац.
– Плати ми ракију – рече му Милентије.
Овај се окрену и одмери га од главе до пете.
– Губи се, уштво, заудараш.
– Имам нешто важно да ти кажем – није одустајао овај. – Разговарао сам ти с оцем.
– Шта збориш, будало?
Гојку је отац био умро три недеље пре тога.
– Рекао сам му да си продао кућу и забран у Росићима.
– Мом покојном оцу?
– Обећао си му на самрти да нећеш да продајеш дедовину, а продô си. Ти добро знаш какав ти је отац бесник за живота био. Такав је остао и сад, бесни и куне да бог сачува. ’Ајде, плати ми ракију и вечеру, а ја ћу да попричам с њим, ’ћу да изгладим ствар.
Гојко ту скочи, претуче га пред свима и избаци из кафане.
Два дана након тога умре му дете. Чињеница да је било недоношче не спречи докону чаршијску памет да повеже догађај из кафане и смрт Недићевог првенца. Милентије након сахране још једном приђе Гојку и понову му понуди да посредује између њега и мртвог му оца. Овај га још горе издевета, успут му поломивши нос. Те ноћи му изгоре велика магаза код пијаце. Истрага која је уследила није успела да утврди како је та трошна, дрвена зграда планула. За разлику од ње, чаршија је поуздано утврдила две ствари: да узрок несрећа које су задесиле Гојка лежи у томе што је продао дедовину и да Милентије може да прича са мртвима.
Након пожара малер престаде да тера Недиће, а Милентије заређа даље по вароши и убрзо поче да зарађује више и од попа: од Арсића узе новац да покојни Симон не сазна му се унук жени девојком из Кечићеве куће са којом је за живота био у завади, Сима Кожар добро плати да му покојна жена не сазна да се поново оженио удовицом из суседне вароши са којом је изгледа био у вези и док је она била жива, а Јовићи исплатом обавезаше Милентија да на неодређено време лаже покојног Верољуба да су још у вароши иако су продали кућу и дућан и одселили се за Београд.
Домаћин коме би се Милентије појавио на капији је одмах знао да га је овај опањкавао пред неким претком и да је дошло време да дреши кесу.
– Случај је у једном тренутку дошао и до нас. Завртали смо му руке мало и то је то. А шта смо могли? Да га хапсимо под оптужбом да води абер са мртвима?
Једино се Чамагић загрејао за случај. Постаде нормално да, ако на улици сретнеш Милентија, да ћеш десет корака иза њега угледати Чамагића како га прати.
– Једном ми је признао да је провео ноћ на гробљу уходећи Милентија. То је постало као опсесија код њега.
Радослав се по служби доселио у варош. Био је повучен и уздржан човек. Жена му је била лепотица, али изгледа да у браку није све било како треба. Оставила га је. У почетку то нико није знао: она није стекла пријатеље у чаршији и готово да није ни напуштала стан у којем су живели. Изгледа да је једног дана само нестала. У канцеларији приметише како Чамагић, иначе увек педантан човек, поче да долази необријан и запуштен на посао. Изгледао је изгубљено, расејано. На крају, од собе пуне пандура није дуго могао да таји чињеницу да је постао самац. Појединости ипак и даље остадоше непознате: он није желео да прича о томе, али било је очигледно да пати. Негде у то време пада и почетак његове фиксације Милентијем. Само је о њему причао и није изгубио интересовање ни када је овај прешао свој зенит у очима чаршије.
– Знате, мала варош може да има само онолико прича. Напослетку је Милентије искористио све чаршијске абере, јавне тајне и породичне завађице. Кад је све познате наплатио, почео је да их измишља.
Да ли због пића или недостатка дара, његове приче постадоше све бесмисленије и напослетку почеше да се пуне натприродним бићима: крвожедним вампирима, вештицама, духовима. Људи га прозреше. Почеше да га терају и туку. Добијао је нешто пара само од лаковерне сиротиње или сићу ако би невероватном причом увеселио неког пијанца за кафанским столом.
Чак ни тада Чамагић није изгубио интересовање за њега.
– Мислиш ли да стварно може да комуницира с мртвима? – питао би по стоти пут.
– Милентије? Ма ’ајде, Чамага, шта ти пада на памет – одговарали су му.
Оног јутра кад су пронашли Милентијево беживотно тело у јарку, затражио је премештај.
Касније се сазнало да му је вече пре тога у кафани пришао Милентије. Људи који су седели за столом поред су чули кад му је рекао:
– Причао сам ти синоћ с женом. Поздравила те.
Кажу да је Чамагић у тренутку пребледео као крпа. Устао је и без речи изашао. Решење о премештају је сачекао у постељи, болестан.
– Ето, дочекати пензију у нашој служби је још увек постигнуће о којем ретко који пандур доживи да приповеда. Неће ни Чамагић, нек му је лака црна земља. Иначе, Милентијевог убицу нисмо пронашли. Истина, нисмо га нешто посебно ни тражили – завршио је ракију и причу човек, уљудно се опростио са свима и отишао на воз.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.