Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Александра Јеж
Са призренске калдрме
„Икона која памти”
У старој, потамнелој Капели Светог Спаса, на самом ободу Призрена, сакривена од погледа и заборава, стајала је икона која није припадала ниједном веку, а свима је била сведок. На њој лице Богородице није било ни насмејано ни строго, већ као да слуша. И чека.
Причало се међу калуђерима да је настала руком монаха који је више волео тишину од речи, али је у дрвету остао његов уздах, икона која памти. Са њом су у османским временима бежали по подрумима, у земљу је закопавали, па опет вадили, селили се са њом у упрегнутим колима док су гореле махале, и враћали је као тајну у капелу. Икона се увек враћала као што се душа враћа телу.
Године 1389, уочи Косовске битке, прича се да је икона капала миро. Војници су је додиривали пред полазак, и свако је у срцу чуо различиту поруку. Један се заклео на верност, други се сетио мајке, трећи заспао под њеним погледом. На чардацима Призрена неке жене су певале тиху молитву, док су са прозора спуштале мирисне мараме, а у икони се огледала и туга и нада.
Током Првог устанка кроз град је прошао умиљати трговац који је носио у џепу срце поетско, а у погледу некакву чежњу. Видео је икону, застао, и рекао да га подсећа на очи девојке из свог села. У том тренутку небо се зажарило, а ветар је донео мирис зрелог дуда.
Касније, 1912. године, у тишини и сутону, у икони су се огледале сенке ратника. Један од њих, Милутин, загледао је лице Богородице, а из ока иконе склизнула је кап. Он ју је само обрисао дланом и шапнуо: „Памтиш, знам.”
У Другом светском рату немачки официр ушао је у капелу, несвестан светости тла. Угледао је икону, подигао руку да је помери, али га је обузео такав немир да је побегао и више се никада није вратио. После рата старица, Милева, сваког дана је чистила прашину испред капеле, верујући да тиме спасава град од заборава.
Прошло је потом много година. У ново време нико више није обраћао пажњу на ту капелу. Само једна жена, стара, расељена, вратила се да још једном види град. Јелена се звала. Кад је ушла у капелу, ништа није рекла. Само је стајала. У тишини, као да је и она нешто слушала. Са зидова се није чуло ништа, али икона је препознала душу која не заборавља. И као некада, насликани поглед Богородице као да је благословио ћутање.
Сетила се Јелена сокака где је први пут пала, чесме где је прала колена, старог магацина у ком је некад била луткарска позорница. Чула је звона Саборне цркве у себи, мирисала печене кестенове с јесени, и знала је, и она припада ономе што не може да се избрише.
Сетила се и прича које је слушала као дете о баби Ани, која је ткала чарапе за јунаке, о Бранку, глувом хармоникашу, коме су птице слетале на раме, о малом Лазару, који је на једном камену цртао градове које је желео да обиђе. И сви су, некако, на крају, завршавали у истој причи, у Призрену, под звонима, у чекању.
Једна девојчица, босонога, трчала је крај капеле тог дана. Видевши Јелену, зауставила се, погледала је и рекла: „Ти си она што се стално враћа.” Ништа више. Само је наставила да трчи, у неки нови сокак, у неку нову причу.
И опет, сенка жене и светлост иконе остале су у капели, да чувају Призрен, док га има. Док га памтимо. Док му се враћамо. Док га, као икону, носимо у срцу.