Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Марко Смиљковић
Пушка
Човек седе косе и браде, у белој кошуљи, седео је на ободу камене чесме. Очи су му биле сузне, седео је, гледао унаоколо и повремено са два прста прелазио преко очију, не би ли покупио капи сете. Стално је подизао отворену шаку, наслоњену на десну прекрштену ногу преко леве, као да је неком објашњавао нешто. Није помицао усне, а ипак је, чини се, убеђивао неког само њему знаном.
Андреј је устао из кревета када је вредан народ већ стигао на посао. Кренуо је према купатилу да се умије и видео нестварну сцену. Кроз вертикални правоугаони прозор који му је служио као рам, видео је још ненасликану слику зеленила, чесме са уплаканим старцем иза кога је била трошна кућица. Некада су те оронуле цигле и турска ћерамида биле познате у Нишу као баба Танина кафаница.
Видео је Андреј да није реч о лопову или о неком ко је ту залутао. Дека је тачно знао где седи, шта осећа. Тако господствен старац прекрштених ногу не може бити неки проблем, али зашто ли плаче, питао се док је навлачио мајицу да не изађе непристојан пред незнанца.
То летње јутро 1995. године у дворишту куће у Шуматовачкој улици у Нишу Андреј сазнаје да се исти догађаји из више углова другачије виде.
Пре пар месеци двадесеттрогодишњи младић вратио се из војске, с аеродрома Слатина код Приштине. Поштовао је сваки тренутак живота. Зато се онако бунован, сувоњави младић, крупних очију и лепушкастих црта лица чак радовао сусрету са старчевом причом, ма каква она била.
– Сузне су вам очи. Не знам колико вам је јутро добро да вам га пожелим – рекао је Андреј док је излазио из куће у двориште где је било спољно купатило, наспрам чесме.
Господин од око осамдесет јесени се скоро насмејао. Видео је да му је неко пожелео добродошлицу из куће у којој је одрастао. Изненадио се изгледом младића. Открстио је ноге и било му је непријатно што се види да је засузио.
– Добро је јутро, добро, ти си Андреј, очекивао сам те буцкастог као пре петнаестак година када сам свратио код тетка Тане да је видим. Знаш, ја сам живео у тој соби иза тебе, то је беше сада ваша дневна. Ах, па ја ти се нисам представио. Ја сам сада Анди Ловре. Можда су ме спомињали некада овде у кафани, мада могуће као Аднана Дервишловренчевића. Доктор сам у Цириху и ових дана сам почео да се поздрављам са старим успоменама, па сам кренуо одавде. Из куће – рекао је човек који је за браонкастим каишем на грао панталонама имао неки апарат са малим екраном, као мали дигитрон. Андреј је први пут видео пејџер. То су швајцарски лекари некада морали да носе због комуникације с пацијентима.
– Да, да, баба вас је спомињала, али мислим да вас је звала Ади. Или тако нешто – навео је Андреј и не слутећи да ће чути мало вероватну причу о кафаници у којој је одрастао, у којој су заправо обојица одрасли.
– Тако су ме звали док сам био момчић. Онда сам, веровао ти или не, морао да побегнем из Ниша. Твој деда Тодор, тетка Танин муж, сетио се и ставио ме у једно велико буре за ракију. Тако ме прошверцовао из Ниша. Те ’53. године имао сам шеснаест и знаш како је тада било? Карађорђевићевци су хтели да ме смакну. Знаш да је ова твоја кућа обреновићевска и шта да ти кажем… Остао сам као изданак тог порекла од пре Другог великог рата. Ова кућа и станари у њој су били на мети јер су Карађорђевићи мислили да ће комунисти убрзо поклекнути пред разноразним силама. Тако су и мислили да сам за њих опасан – изрекао је господин Ади, а Андреј, испијајући прву кафу, није могао да схвати и повеже толику количину података.
Кућа у Шуматовачкој улици у којој живи је грађена 1866. године. Андрејев деда је кућу купио пред Други светски рат. То је била муслиманска кућа Мајрудина и Ајзире. Дуго нису имали деце. Пре ослобађања од Турака у Нишу није било много Срба. Били су у селима око Ниша, па се куће некако докопао један адвокат из Београда, али с муслиманима у њој који су се изјашњавали као Срби!? Знали су своје порекло, али нису могли да један рукав кошуље одвоје од другог. Тодор и Станица Тана Марковић су је купили јер фрижидери нису постајали, па се месо након куповине брзо кварило. А, кућа је била близу градских касапница. Купили су је, заједно са станарима. И отворили прву приватну кафаницу у комунистичко време. На дивље, пошто се другачије није могло.
Кућа је једноставна, приземна и са много соба од којих свака има своја врата. Личи мало на куће војвођанског типа јер се из собе улази у собу. Има прелепи доксат за уживање са српско-муслиманским луковима. У истом дворишту преко пута ње, налазила се кућица, будућа кафаница, а десно посебно изграђено купатило, широко таман као дневна соба.
– Знаш како је то било. Твој деда Тодор је био пре рата дистрибутер чешког пива, одатле ти онај сав кристал у белом регалу. Видео сам га прошли пут. Праг му је остао у срцу. Када је отворио кафаницу овде, комунистичке власти су га затварале. Два пута. Чак је и у затвор ишао на двадесетак дана. Прихватио је четничке заробљенике који су баш тих дана излазили из затвора у Сремској Митровици. Пили су ту ракију и тражили разлоге за своју несрећу. Тодорову и Танину кафану су већ почели да зову „Четничка кафана”. А, то су били голобради младићи за време рата. Када су изашли из затвора, педесетих, били су одбачени од свих. Иако су још били млади, изгледали су лоше. Онда је једног дана дошао важан човек! Лично Слободан Пенезић Крцун. Познавао се са Тодором јер је деда некада био комуниста, па су били сарадници. Деда је већ дигао руке од кафане, али… – испричао је Ади, а Андреј се скаменио слушајући те друштвене ломове.
– Зашто би први човек Озне (Одељења за заштиту народа) дошао овде у двориште? – изустио је Андреј.
– Рекао је тада Тодору: „Знам да си као комуниста помагао четнике. Знам и да си кокардашима носио лекове на Озрен планину. И знам да си ме називао кукавицом јер не смем преко партије да помажем отпор Швабама. Дакле, отворићеш опет кафану, примаћеш те четнике и нико неће да те дира. Боље да се окупљају на једном месту него да их јурим по граду. И памтим те… Неће те нико терати да било кога цинкариш ствари из кафане” – испричао је Андреју господин Ловре шта је тада први човек обавештајне војске Јосипа Броза Тита рекао његовом деди.
Кафаница је радила до 1993. године, када је Андрејева баба Тана умрла.
Андреј је ћутке слушао. И иза сваке реченице је имао неко питање, али га није постављао јер је ћутањем сазнавао све више.
– Знам, да, знам, када сам био мали, да су четници седели под вињагом, а партизани с друге стране, испод велике руже. Осамдесетих су се свађали ко је коме убио курира, ко је на кога кукавички запуцао… То су били људи који су ратовали једни против других, а онда се после много година састали код моје баба Тане. Слушао сам невероватне приче људи који су пуцали једни на друге. Онда су се некако умирили. Једно време су сви почели да причају само о Радничком и фудбалу. Мислио сам да се Други светски рат, бар у мом дворишту, напокон завршио. Него, не рекосте ми што сте ви овде? Како да вам помогнем? – упитао је Андреј.
Господин Ади га је погледао и као из топа рекао:
– Да, па дошао сам да пољубим пушку. Унуке имам у Америци, ћерка ми је докторка. Још то да урадим, па могу код Свети Петра – рекао је господин Ади.
Андреј је питао наглас:
– Какву пушку? Није знао ни за какву пушку?
– Имаш, имаш, доле у подруму. Иза најмањег камена у зиду. Кад га извучеш, видећеш расклопљену танџару. Била је једна група родољуба, међу којима сам и ја. Одбрана Ниша нам је светиња. Сада полако нестајемо. То је пушка Кола Рашића, симбол српске одбране Ниша против многих зала. Коле је добио из устанка у Невесињу, у Херцеговини. Онда је твој деда Тодор добио, да тако кажем, право да купи кућу, али и да чува пушку. Досада сам то био ја, а сад ћеш бити ти. Порастао си, време је. Ја ћу ускоро на онај свет, а ти види шта ћеш – рекао је господин Ади.
Изанђалу и неупотребљиву пушку држао је у обе руке и целивао као највеће благо. Он и Андреј растали су се тог јутра као да је у питању последњи опроштај.