Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Bobana Mišić
Priča o Rastku – najduža priča koju priča srpski narod
Beskrajna munja zapara nebo nad gradom Rasom. Zvuk strašne grmljavine prolomi se, a nekakav strah uvuče se u srca svih ljudi. „Loš znak”, uzvikivali su. „Grom u januaru! Neće to na dobro izaći!” Najzad zvuk trube i dečjeg plača sve umiri. Bilo je jasno: rođen je i zaplakao je.
Na dvoru Usuda užurbanost i strepnja. Sluge i sluškinje udovoljavaju Bogu kako bi bio raspoložen i blagonaklon kad se beba rodi. Usud sedi za stolom i bezbrižno večera. Strašna grmljavina prolomi se i njegovim carstvom, a iz grmljavine se začu glas: „O, veliki Usude! Rodio se!” Usud dozva sve tri suđaje i naredi da za tri dana spremne odu u grad Ras i odrede dobru sudbinu novorođenčetu. Ali u tom trenutku se Usud zagrcnu, poče da kašlje i potpuno mu ponestade vazduha. Kašljao je i kašljao i kad je već potpuno prebledeo, najmlađa suđaja ga udari po leđima i on se povrati. Sad već iznerviran i besan, povika: „Crne haljine da obučete kad put Rasa krenete! Je li to jasno?”
Užurbanost i strepnja vladaju i na dvoru Nemanjića. Strah je obuzeo sve u županiji. Kakvu će sudbinu Usud dodeliti detetu? Hoće li i ovog puta biti milostiv? Šta li suđaje za tri dana donose? Veliki župan Stefan Nemanja je pripremio darove za vile: hleb, so i med najboljeg kvaliteta. Ana je naredila veliko spremanje celog dvora, kako bi sve bilo besprekorno kada suđaje stignu. Starijim sinovima, Stefanu i Vukanu, je naredila da nabave biljku belu kumaniku, koju će zasaditi pored samog ulaza u dvor u nadi da njene blagotvorne moći neće zaobići vile.
Zamuti se nebo, pade magla na Ras, razduva se vetar, koji donese suđaje. Uđoše u dvor, a najmlađoj se haljina zakači za belu kumaniku na ulazu. Haljina odjednom postade bela. Obilaziše oko bebe, gledaše je i najzad odlučiše. Prva suđaja reče: „Dete je sitno, neće biti ni vladar, ni ratnik. Biće usamljenik, izbegavaće svet!” Druga reče: „Rano će otići od kuće, napustiće roditelje. Neće imati ni raskošna dvora, ni poroda, niti životnog saputnika!” Majka Ana je, slušajući ovo, neutešno plakala. Svi dvorani su bili razočarani i dirnuti ovako teškom sudbinom. Tada progovori najmlađa vila: „Biće sitne građe, ali će biti uman. Biće usamljenik, ali će se družiti s knjigom. Napustiće dvor i odreći će se vladarske krune, ali će biti prvi srpski arhiepiskop. Neće imati poroda, ali će biti književnik, njegova velika dela će iza njega ostati. Biće diplomata, monah i iguman. Zvaće se Rastko – onaj koji uzrasta u slavi. Biće večan kao hrast. Biće najduža priča koju priča srpski narod.”
Tako i bi.
