Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Милорад Шуковић
Пијани дан 1872.
Ђура Јакшић крену, послом, за Панчево. Стамен, добродржећи, оштрих црта лица, које крије осмех испод густих бркова; лебди од искричавих очију, повише образа, враголаст и неукротив, одаје добродушност и снагу човека који је у четрдесетој години живота.
У платненој, везеној торби папири које треба предати, нешто хране да се нађе јер човек путујући осети глад пре неголи стигне до задње станице.
И „политра” ракије, да понуди, наздрави и попије.
„Неко пије од радости, неко од туге, а је ево пијем – од јутрос!”, поздрави Милана Кујунџића, који га чекаше на углу Јеврејске улице. У белој кошуљи, са војничким капутом преко рамена, прихвати изговарајући кратку, преподневну здравицу. Попише ракију, сагореше по две цигаре и успут поједоше оно сира, кајмака и лепиња које је кума спремила за дуго путовање од Јалије, преко Дунава, до банатске стране. Ђура је истицао да је Банаћанин, пратилац му није потребан, али Милан је вођа пута, некадашњи ђак Панчевачке гимназије, сада професор философије на Великој школи. Леп, у тридесетој години живота, отменог држања, увек у ставу војничке команде „мирно”, одаје човека од врлина уливајући поверење, снагу и веру у боље дане, у радост и победе будућих дана и година. Тада беше десета година од догађаја на Чукур-чесми и турског бомбардовања, када је прекинуо студије и вратио се као коњички десетар, поносан јер је слутио да ће за неку годину, саткан од војничких врлина, напредовати ка официрским звањима, заслугама, ордењу и медаљама.
Називаше га Абердар, по надимку који је додао свом имену и презимену уз наслов прве збирке песама.
– Брате Ђуро, поезија коју написах је некако штура, једноставна, нисам задовољан!
– Не толико! – уздржа се Ђура од искреног одговора.
– Да, једно је оно што осећам, што ме надахњује, а потпуно друго када прочитам стихове које сам написао!
Зато се окренуо раду у настави, науци и политици.
Ђура обави два посла као коректор Државне штампарије (добио га је те године уз помоћ Стојана Новаковића, који беше ожењен Јеленом, Милановом сестром); изгуби трећи, сликарски, јер се врата затворише мало пре један док је покушавао да убрза кораке по прашњавом путу, од којег се прљаше ципеле и ногавице панталона попримаше сивило банатске земље.
– Све се мења, државе, време, људи, а у мом Банату заувек остају само два годишња доба. Доба блата и доба прашине! Не можеш проћи неукаљан.
Осмотривши таблу на којој је писало: „Враћам се одмах”, опсова, измаче му зарада, и поручи како се он мора вратити због ђавољег посла, али онај који посао наручује и плаћа сигурно неће.
Окрете се и оде гунђајући. Зажали што, у журби, није понео папир и писаљку.
Милан је по договору чекао у пивници.
Попише прво, наручише друго меркајући један другога и потом, заједно, привлачну конобарицу изазовних, вретенастих листова и сукњице припијене уз једре бутине.
Ђура спомену оца Дионисија, који је окусио пиво док је боравио у Минхену.
– Када се педесете вратио у Банат и пробао ово наше, домаће, из Бечкерека, рекао је да му нема мане. Слад, прави јечмени, са ових њива. Храни, не само да напија и опија!
– Да, да! – одобрава Абердар купећи пену са усана и бркова. – Мој Јован, „Ваљевац”, је и пре Ваљевске пиваре трампио козје млеко и овчији сир за пиво са неким Чехом што бејаше официр у гарнизону на другој обали Дрине. Хранише се наши стари пивом; и деци су давали, помало и умерено, прво пену, онда мало у чашицу, недељом и у оне дане, лети понајвише.
– Храна, лек и храна, кажу до треће флаше. Ево ми је пописмо, нахранисмо се, зато, лепотице, донеси још по једно! Ваља после јела и нешто попити!
После споменуше четири стране света, четири јахача апокалипсе, годишња доба и песму која пева да су „четир’ коња дебела прешла преко Бегеја!”
Прећи ће и они, само да се некако придигну и учине првих пар корака.
Два Ђура, још два Милан, то је одувек било четири.
Ни стотину није стотину већ два’ес пет пута по четири!
Корача Ђура одбројавајући, лева, десна и још два, Милан каткад поклекне држећи правац, само да не затетура у неку од три преостале стране света, ка оној четвртој што остаје иза леђа сигурно неће.
Угледавши кроз велика стакла четвртасте столове, око сваког по четири столице, Ђура рече:
– Мој Милане, да пресечемо ракијом, ваља се, има времена до поласка скеле!
Уђоше, одабраше једини округли сто са столицама меканих јастучића.
Махну жени у плавој блузи, она приђе и упита шта хоће.
– Две дупле, љуте!
Жена изађе на улицу, скрену удесно.
Вратила се носећи две флашице; спусти их и рече да што пре попију.
Попише, Ђура затражи још две.
– Чича, пијани сте, није ово место за то. Хајде, напоље!
– Јесте, ја сам данас пијан, сутра ћу бити трезан, а ти ћеш и даље бити ружна!
– Плати ти ово преко пута, у оној продавници! – показа десном руком, левом га подгурну да што пре изађе.
– Чудне ли жене и чудне кафане! Као да послује у некој трговини где муштерије само улазе и излазе, никад ништа не купују док она мора да приђе, упита, захвали се као да је обавила посао. И не мирише на кафану, нема дима, нити вино нит ракија, да простиш, не осећа се са које стране долази од нужника!
Када је изашао из продавнице, опази преко пута онај излог, столове и столице.
Продавница фабрике намештаја Bence i sin!
„Где год видиш згодно место, ту сто посади!”, рекао би сада наш Јова Змај, „И столице благодарне, па ће пићем да награди!”
Одремаше на скели, без превише речи и покрета, не пријаше по врућини, у пијанству летњег дана. Не задремаше остали путници, сви са торбама и завежљајима, размишљајући како да пријаве мању количину, да избегну „ђумрук”, па и скеларину, јер већ петнаесту годину плаћају царину и за робу коју превозе у личне сврхе. Великаши и сви богати земљопоседници беху ослобођени дажбина. Ђура није бринуо, великашем га нису сматрали, али књиге, списи и цртежи за „науке и вештине” потпуно су ослобођени од плаћања царине.
По доласку Милан оде кочијама, Ђура сврати у кафану. Осмотри има ли кога за друштво до куће, догађа ли се нешто или је, као увек, све исто. Ретко је пио када би се нешто лепо и добро догодило, још ређе када би се догодило лоше, него, као сада, пије да би се нешто десило.
Хаџи Максим, конобар и шеф сале, мајстор свог заната, озбиљан човек, ведрог духа. Праведан и поштен, умео је са људима у кафани.
Донесе пуну чашицу знајући шта комшија из друге улице жели да попије.
Разменише понеку реч о путовању. Максим, живахан, склон шали, лукав и саосећајан кад затреба, умео је да буде друштво усамљеном и повређеном, оном који није задовољан собом, а то је најгоре. Прилази, обавија осмехом и ведрином, опором шалом позива да слушајући унутрашњи глас открије скривено, потонуло благо сопственог бића.
– Осамити се, повући, учаурити, никада није било да ваља – обраћа се поверљиво,
– Понекад је добро, али никад исправно!
– Добро дошао у весело друштво задовољних и раздраганих.
Увек је његова била последња, она која се најдуже памти, прича и препричава.
Опазивши да је Ђура искапио, донесе флашу и наточи, преко црте. Потом неко дозва пиће за Ђуру, Ђура узврати, себи дупло како Максим не би наплатио и услугу коју мери бројем пређених корака.
Дочека ноћ, угашена светла лампи у кафани. Придиже се тетурајући на две стране света. Посрћући ка оној трећој, изађе, некако прође стазом до позоришта, крену даље. Осетивши да не може да се снађе међу кућама које, са друге стране шанца, одједном, беху једнаке, застаде.
Онда приђе човек, није га препознао.
– Комшија! – упита. – Хоћеш ли ми помоћи? Која је кућа Ђуре Јакшића? Колико има капија од оне прве, на ћошку?
Хаџи Максим га ухвати под руку, доведе до капије, отвори, подиже фењер како би осветлио прве кораке, са калдрме на неравну земљу, рече да хода полако и припази на степеник пре улазних врата. Испрати га ослушкујући, добро је, није пао!
Ово неће да препричава, Ђура ће то учинити, лепше и занимљивије, за све госте, у свакој кафани. Не тражећи награду, пића су увек пристизала на сто за којим је седео наш песник и сликар.
Сутрадан по подне, по повратку из надлештва, зауставио је коње и кола пред кафаном.
Рече кочијашу да припази, одмах се враћа.
– Је ли, Максо, јесам ли ја синоћ био овде, у кафани?
– Јеси, Ђуро, био си!
– И пио сам, баш сам претерао!
Максим само климну главом. Да није седму или осму користио да доспе понеку кап у сваку наредну, да замирише помешана са водом, претерао би и занемоћао, сигурно. Овако, добро је прошао и још боље кући дошао. Зна колико је за задовољство, колико за срамоту, а колико за лудило. И зна како се пијан сан трезним јутром свети.
– И потрошио!
– Онако, два’ест банки!
– Ух, добро је – одахну. – Ја све мислим и љутим се да сам их изгубио!