Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Крсто Милошевић
Опсада Клопотника
Задовољан исходом боја, Душан Силни врати се на почетни положај, на брдо изнад Сврачина, где је био је разапет његов шатор.
Таман кад је хтео да сјаше, угледа коњаника који је у галопу долазио из правца Клопотника. Не чекајући да га гардисти доведу у шатор, ободе коња и сам му пође у сусрет. Изненади се кад виде да је тај коњаник Бранко Младеновић, севастократор клопотничке нахије, његов одани пријатељ и господар свих поседа у том крају.
„Зашто оволико хита?”, помисли.
Кад се сретоше, примети да је његов поданик видно узнемирен и исцрпљен.
Бранко скочи с коња, и поклони се.
- Господару, Клопотник је под опсадом! – рече задихано.
И Душан скочи с коња. Прихвати Бранка испод руке и поведе га према шатору.
- Каква опсада? – упита љутито.
- Богоје и Димитрије су без борбе ушли у град. Потом су га са својим присталицама опколили и не дозвољавају да било ко уђе нити изађе из вароши.
Душан заћута. Полако је пошао према шатору не испуштајући Бранкову руку. Успут је размишљао:
Клопотник је он добио на управу од свог деде, краља Милутина, још док је био дете. После измирења са сином, краљ Милутин је захтевао да он одраста на његовом двору. Деду је волео и поштовао и било му је свеједно где ће боравити. Само кад није у избеглиштву.
Посебно га је радовало то што га је он лично учио ратним вештинама и државничким пословима.
Своје умеће у владању показао је управом над Клопотником. Варош која је почела да се урушава, убрзо је засијала новим сјајем. Довео је искусне рударе, Сасе, из далеких земаља и обновио најпре руднике на Рогозни, а потом и варош. Поданике је упослио – неке да обрађују плодна поља поред велике реке, а друге у сребром богатим рогожњанским рудницима.
Иако је био млад, сви су га поштовали и били му одани. Бранко није силазио с Рогозне и у њега је имао поверења…
- Велиш, Богоје? – најпосле проговори Душан.
- Богоје и Димитрије – одговори Бранко, и додаде: – Они су организовали одред
од преко три хиљаде војника. Кад су се приближили граду, народ их је, не сумњајући у њихове зле намере, дочекао као пријатеље. И војвода Вукча, господар вароши, ништа није посумњао, изашао им је у сусрет, а ови су га утамничили.
- А били су ми пријатељи – рече Душан, и поново се замисли.
Кад је, после успешне обнове Клопотника, на управу добио и Зетску област,
тамо је затекао зетске војводе Богоја, Димитрија, Међаша и друге великаше одане његовом оцу, краљу Стефану. Он им је та војводства и дао. У први мах су се обрадовали доласку новог господара и трудили су се да му се у свакој прилици нађу на услузи. Били су нешто старији од њега, и зато их је он поштовао. Они су га учили ратним вештинама, руковању разним оружјима, стрелама нарочито…
– Погрешио сам што сам их послушао да од оца преузмем сву власт. Они су у
томе увелико учествовали и коначно помогли да оца збацим с престола – резигнирано рече Душан. – Онда љутито додаде: – Сад су дошли да наплате ту услугу.
Те ноћи у шатор Душана Силног сваки час су улазили и излазили његови најближи сарадници и војсковође. Пред зору одред коњаника, предвођен властелином Радованом, крете према Клопотнику.
Уверен у надмоћност својих војника, властелин Радован је био неопрезан и допустио да се међу њих увуку уходе војводе Богоја. Понудили су им да им буду путовође, и он је то прихватио.
Један од тих ухода, Првиша су га звали, задобио је нарочито поверење властелина Радована. Спуштајући се поред Ситнице, избегавао је блатишта, којих је у том крају било, и он му је поверовао да их води правим путем. А кад су предвече стигли близу вароши, није их повео на брод у Прелезу, већ их је навео на део где се вода јагњеничке реке уливала у Ибар. На том делу она се разливала по пољима стварајући макве које су биле непроходне.
Властелин Радован нареди да му доведу Првишу. Кад му јавише да је нестао, би му криво што је дозволио да га обмане. И тек што помисли да нареди повлачење својих коњаника, одозго са кула Клопотника на њих полетеше убојите стреле Богојевих ратника.
Радован је једно време одолевао нападима, а кад стреле учесташе, покуша да се извуче, али безуспешно. Многи његови страдаше у том окршају, а многи се удавише у набујалој реци.
Чувши како је властелин Радован прошао при ослобађању Клопотника, Душан
Силни се жестоко наљути. И убрзо нареди да Оливер, његов најспособнији војсковођа, крене према Клопотнику и ослободи град.
- Богоја и Димитрија ми живе доведите – нареди.
Оливер је знао шта то значи. Зато је извршио прегруписавање својих јединица: тешка наоружана пешадија наступала је уз планину поред манастира Дубоки Поток, одред оклопника, под командом Палмана Брехта, ишла је према главној капији града, одоздо од Прелеза, одред стрелаца кретао се кроз шуму преко Падина и Јагњенице. Војвода Вукашин био је на најистуренијем делу бојишта – надирао је уз саме зидине града, од Доброшевине.
У непосредну близину града Душанова војска је стигла током ноћи. Одред оклопника, којим је командовао Палман, био је истурен и кретао се уз благу падину прелеске чуке. Приметивши их, Богојева извидница обавести команду и убрзо одозго са кула града полетеше убојне стреле. Оклопници, заштићени јаким оклопима, не осетише јачину напада и жестоко узвратише. У граду наста метеж. Војници Богојеви се нађоше у чуду. Утом, из других праваца – од Доброшевине, косом узбрдо поред манастира Дубоки Поток, и кроз шуму од Падина и Јагњенице, надираху остали одреди Душанове војске. Удар је био жесток. Нашавши се у обручу, Богоје нареди да се напусти град, узјаха коња и први крете у бесомучан бег.
Изненађени нападом са свих страна, Богојеви војници су се масовно предавали. Они који су покушали бекство, низ клопотничку падину, према великој реци, страдали су у блатишту, а многи су били заробљени. Тада су заробљени и војвода Богоје и арбанашки војвода Димитрије Сума, један од инспиратора опсаде.
Убрзо је град био ослобођен. Народ је почео да се враћа у варош и наставио да се бави уобичајеним пословима.
Оковане, Богоја и Димитрија Оливерови витезови довели су пред Душана Силног.
Не погледавши их, он је само руком показао према тамници. О њима се у Душановом краљевству више није говорило.
А Клопотник је после тога био летња резиденција Душана Силног и његове свите.
И Јелена, Душанова заручница у то време, волела је да борави у том крају.