Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Светлана Крстанић
Они којих више нема
Београд је тих година био немиран и леп. Са тераса кафана у Скадарлији чуле су се песме које су се мешале са француским и немачким, док су лимене рекламе светлуцале над главама чиновника, курира, заводница и доушника. Трамваји су тутњали као поштари будућности, а градске новине – Време, Политика, Правда – стизале су пре кафе, увек пуне наслова који су мирисали на барут и границе које се топе.
Ницале су палате, биоскопи су најављивали америчке филмове, даме у шеширима куповале су фине рукавице у Кнез Михаиловој, док су студенти читали Хегела, а глумци се картали у позоришном бифеу. Све је било раскошно, скоро разметљиво, као да град покушава да надокнади сваку станицу коју је изгубио у претходном рату. Али испод слојева светла, луксуза и градилишта Београд је дрхтао. Јер Европа се мењала, а град је знао да неће бити поштеђен.
Прво се појавила лопта. Округла, умрљана, тврдоглава – закотрљала се под клупу на Калемегдану тачно у тренутку кад је Јован прочитао своје име у новинама.
„Срез – Београдски.”
Београд му је изгледао чаробно леп тог јутра. Светлео је. И кроз јутарње зраке сунца, и ноћу кроз бљештаве рекламе, и данас у његовим очима. Напредовао је у каријери и упркос неспокојству тог октобра 1939, био је задовољан.
А онда је подигао поглед.
Сусрео се са крупним плавим очима и руменим образима преступнице.
– Извините, господине, да ли бисте ми могли додати лопту?
Девојчица је имала око шест година, носила је вунени црвени капутић и вунену капу исте боје, испод које су јој извиривали несташни увојци. Сукњица јој је вирила испод капутића, а на ногама је носила смеђе чизмице. Осмехнула се док је узимала лопту из његових руку, рекла: „Хвала” и чим је лопта била на сигурном, брзо се окренула и отрчала даље. Пратио ју је погледом и видео да је девојчица притрчала виткој жени у дугом капуту и шеширом тамне боје са коврџама сличним девојчициним, само тамнијим. Благо нагнута над дететом, говорила јој и показивала гестовима, што је Јован протумачио као опомену девојчици да се не одваја предалеко од ње и да буде пажљивија. Када је завршила са инструкцијама, подигла је поглед ка човеку на клупи, задржавши га само пар секунди, и наставила шетњу даље, држећи девојчицу за руку. Пратио их је погледом док су се удаљавале, када се девојчица још једном окренула.
Јован би можда овај ничим занимљив и посебан догађај и заборавио да није колико већ сутрадан наишао на исту жену и девојчицу од претходног јутра на свом редовном путу са посла до стана. Обе су ходале мало даље испред њега и приметио их је тек када је чуо пискутави јасни глас девојчице: „Али Аја, не волим да идем код њих, увек ме задиркују и вуку за косу.”
Случајни сусрети су се наставили у нерегуларним временским размацима, али увек на сличним путањама. Понекад је то било на путу ка Кнез Михаиловој, на Калемегдану, или пак у Улици цара Уроша. Примећивао их је, али им није прилазио. Уосталом, како би изгледало да им приђе тек тако без неког ко би их упознао. Изгледао би навалентно и нападно, а то се косило са његовим ставом о бонтону, а помало и карактером. Међутим, судбина је одлучила да то уради уместо њега. У пролеће 1940, док је затварао врата зграде из које је управо излазио, неспретно је стао на плочник, занео се и ногом нагазио право на стопало жене која је туда пролазила држећи девојчицу за руку.
– Извините, молим вас, на мојој незграпности – рекао је и не погледавши особу којој је говорио.
– У реду је, добро смо и нико није повређен – одговорила је жена гладећи свој чланак и чистећи ципелу.
Тек тада је боље погледао у лице особе која му је одговорила и схватио о коме се ради. Складног лица, смеђих очију и румених усана, била је лепша него што му се раније чинило. Могао јасно да запамти слику њеног лица. Девојчица ју је у том тренутку повукла за руку и нестрпљиво рекла:
– Идемо, Аја, да не закаснимо.
Јован ју је погледао и поздравио је са једноставним:
– Добар дан.
Девојчица се загледала у њега, и већ је помислио да ће га можда и препознати, али је само скренула поглед ка жени и тугаљивим гласом рекла:
– Неће нас пустити ако закаснимо на почетак.
– Да ли смем да питам на шта то не смете да закасните? – упитао је Јован девојчицу.
– На Тарзана! – изговорила је узбуђено у једном даху. – Аја ме води у биоскоп!
– Надам се да ћете обе уживати, а ако се којим случајем нађете у шетњи Теразијама после филма, могу вас почастити лимунадом и тако вам се извинити на непријатности. Управо сам се тамо упутио.
– Захваљујемо се, али заиста није потребно – одговорила је Аја, осмехнувши се благо и наставише даље ка Славији.
Тог дана их није видео, али када их је после неколико дана срео, сачекао је да га примете. Јавио им се благим наклоном и подизањем шешира, на шта су оне узвратиле. Полако су се спријатељили, кроз осмехе, кратке реченице и повремене заједничке шетње Калемегданом, које су почињале случајно, а завршавале све присније. Јован је тада сазнао да се девојчица зове Сара, а да је женино име Мирјам – нежно, крхко, али у очима челично.
– Зашто је зовете Аја, а не Мирјам? – упитао је Јован једног дана док су шетали.
Сара је одмах одговорила, као да је питање често:
– Зато што ми је више од дадиље. Аја је као мама, али не права. Тако се код нас каже. Моја бака је говорила да је Аја она која ти умири срце кад те плаши ноћ. То је Мирјам мени.
Јован је ћутао. Осетио је како му се стеже грло.
Мирјам је говорила о Сарином одрастању са пажњом која се рађа из дужности претворене у љубав. Рече му да су пореклом сефарди, потомци оних који су прешли целу Европу из Шпаније још у 15. в. бежећи од инквизиције, али су у њему нашли своју нову тишину и светлост. Редовно су одлазиле у синагогу у Улици цара Уроша, „да се подсете да припадност није у месту, већ у молитви”, како је Мирјам једном рекла. Када је Јован поменуо да живи у Улици господар Јовановој, само су се насмејали, јер су тада схватили – није чудо што им се путеви тако често укрштају. Град их је стално спајао, као да им спрема нешто… или их упозорава на оно што долази.
Јован, који није никада помишљао на женидбу, полако је увиђао како живот може бити испуњен на други начин осим послом. Мирјам га је опчинила дубином својих мисли, посвећеношћу Сари и величином љубави коју јој је показивала. Била је тиха али снажна, ненаметљива а приметна. Бол који је носила је био присутан, али је умела да ужива у тренутку. Међутим, над њима, као и над целим Београдом, се све више осетила тежина ваздуха који се попут олујног облака, који изненада долази лети и оставља пустош после туче, надвијао.
Зидине Калемегдана су ћутале другачије тих дана, као да знају нешто што људи још не желе да признају. Док су шетали, Јован се, посматрајући тамни Дунав, одлучи да изнесе свој страх:
– Кажу, ако ветар дува са запада, доноси кишу. А мени мирише на барут.
Мирјам тихо прозбори не гледајући га:
– Мој отац је говорио да ништа не стиже само са ветром. Долази и оно што се у тишини припремало годинама.
– Звучите као неко ко је то већ једном осетио.
Мирјам се горко осмехну:
– Осетила? Не. Мој народ то преживљава од најдавнијих дана и још увек преживљава. Мислила сам да ће Сара бити та која неће морати да носи исто бреме. Не желим да Сара… буде следећа која ће памтити нешто што дете не би смело.
Јован се трзнуо на њене речи јер је осетио дубок бол у њеном гласу. Покушава да је погледа у очи, али она гледа у земљу испред себе:
– Ако буде требало… помоћи ћу. Где год да морате да одете.
– А шта ако не буде било где да се оде? – рече погледавши га у очи.
Од тог дана, 27. марта 1941, дани су постали тежи и краћи. На београдским улицама народ је одушевљено клицао и поздрављао војску која је дефиловала престоницом. Славило се и на улицама других градова. Мирјам и Сара нису више излазиле. Кад би их видео, биле су брже, тише, обазривије. Једини пут када јесу излазиле одлазиле су у синагогу.
У мислима је безброј пута прелазио њихов последњи разговор. Те вечери, под светлом фењера, док је град мирисао на влагу и дим, Јован је застао. Гледао ју је, дуго. Мирјам је осетила поглед.
– Понекад се питам… да ли бисте ме ви погледали и да нисам била са Саром?
– Јесам ли престао да вас гледам отада? – одговорио јој је.
Мирјам се насмејала, благо, али поглед јој је био далек:
– Не… али ви гледате као да не смете да приђете. А ја… не знам да ли бих смела да вас пустим.
Јован јој је пришао пола корака ближе.
– Не тражим дозволу. Само време. Ако га имамо.
Мирјам је затресла главом.
– Време нас учи да не верујемо у време.
Само пар дана касније новине су објавиле забрану путовања државних службеника без дозвола претпостављених власти, што је за Јована значило да, шта год да се догоди, дочекаће то у Београду. И као када се налазите на широком пољу у равници, па можете да намиришете невреме пре него га очима угледате, тако је и Јован могао да намирише опасност у ваздуху, али није могао да уради ништа осим да чека.
После кобног 6. априла 1941. Београд је ускоро постао град огласа, молби, забрана и нестајања. У Општинским новинама 28. априла 1941. стајао је оглас: „Драгомир Крстанић тражи свог брата Јована. Јавити Петар Јајић, Господар Јованова 34.” Београд више није био исти, нити ће бити. Синагога у Цара Уроша више не постоји. Људи су нестајали без трага, као пара са стакла.
У Калемегданском парку се може у јутарњем шуштању лишћа и данас чути гласа који дозива: „Аја!”
А онај што је остао да пише ове речи, каже само ово:
Нико више не зна шта се са њима догодило. Ни где су отишли. Ни да ли су стигли. Били су један Јован, Мирјам и Сара. А Београд, тврдоглав и тих, још увек им чува место под својим небом.