Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака
Михаило Николић
Мутави Илија
Предговор
Паланка је увек жуборила. Причала. Шаптала. О свакоме и свуда. Јунаци су били исти, али су били час добри, час лоши у тим причама. Стране су мењане као кад деца играју „арјачкиње-барјачкиње”. То је игра у којој најбрже мењаш свој тим, мислио је Илија.
Он се није мењао.
Летња ноћ је тиха и спокојна. На путу у сокаку прашина светлуца, као да ваздух тиња од спарине после врелог дана. Још увек мирише у ујна Мацином дворишту на сапун којим је опрана постељина. Купљен је у Бечу, код нас таквих нема. Ујна Маца је од ујутру ширила по дворишту перине и прекриваче да се луфтирају, све у нади да ће проћи неко из паланке да се зачуди и да похвали такву домаћицу. Сада их је унела да „не повуку влагу” и да „они ђаволи” не наскоче. Ех, да је неко њу питао, мачака не би било на свету. Оне су ту само да сметају доброме народу, да му се уплићу у ноге и трљају о чарапе. А ујна Маца има унихоп, исто бечки, и то два пара. Стајаћи за кућу и парадни недељом за цркву. Она носи овај кућни пар и кад звезда баш упече, јер никад не знаш ко може наићи да их види. Зато презире мачке јер су опасност за њен шав и увек их грди и гађа. Тврди да нема трунке разума у њима.
Он, Илија, осећа да и о њему она мисли тако. Да је створен Господу на срамоту и да у њему ничега разумног ни божјег нема. Понекад се пита да ли је то можда истина, јер она би то могла знати. У цркви је увек у првом реду и највише се крсти.
Он, Илија, улази тек када се црква испразни. Једном је ушао са светом и стао у ћошак, али му је дошла таква нека милина и благост када су певци појали да је и нехотице запевао. А из његовог грла не може да изађе реч, само неки глас као у животиње и људи се плаше и склањају се. Говоре да је проклет јер носи грех своје мајке и да га је Бог заборавио. Он, Илија, зна да то није истина.
******
Њу, Мару, волео је одувек. Као што мачке воле ујнине јастуке. Више. Као себе. „Икоооо, хајде да се играмо. Јури мее, стигни ме, даћу ти бомбона…” Зуби бели као млеко, осмех сија као злато, а глас је песма, цвркут. Он то зна, јер разликује много звукова и воли да их препознаје затворених очију.
– Ико, хоћеш да те научим читати и писати? Велики си, скоро као ја! Једнога дана, када будем девојка, ја ћу можда отићи у далеку земљу и удати се и морам ти онда писати! Помисливши да би се стварно могла удати у туђини, засузише обоје. – Шалим се, Ико, ти си мој брат, увек ћу остати овде!
Једног дана је отишла. Али се враћала.
******
Паланка је шушкала. Прве приче о себи склопио је из неких тугаљивих осмејака, скривених погледа, начина на који су кретали да га помилују и повлачили као опечени. Скупљао је неке шапате као фронцле и од тих дроњака насликао своју причу. О мајци која је, исто као он, била сироче. Која је једва чекала да се спаси глади и хладне собе у којој су она и брат сами стасавали. Лепушкаста, згодњикава, девојка – а још дете, побегла је са првим војником који је дошао у град. Војник је отишао, а она је пила горке траве и чак скакала са крова од шупе да би он, Илија, отишао из њене утробе. Илија се није дао. Чим је угледао овај бели свет, схватила је да је он нешто највредније што има. Волела га је и чувала. Три дана био је највољенија беба на свету. Петог дана ујак је покопао своју сестру, а њега пригрлио као рођеног. И живели су срећно, он и ујка, момачки. Мара им је била стални гост, а Марина мајка, увек брижна тетка Ружа, помагала око женских послова.
– Ожени се, сине, треба вам жена у кући – говорила је ујаку.
Онда је дошла ујна. Она је све уредила. Ујак је био сломљен човек и предао се – лакше је било да само слуша наређења. Радио је као мрав за лепе ствари из Беча и често га није било код куће.
Кад је Илија завршио четири разреда школе, пребацила га је да живи у шупи.
Оној истој са које је скочила мајка.
Чуо је најпре топли дах, а онда се на њега обрушио весели котур. Ушко, тетка Ружин пас, имао је главу исте ширине као врат. Без пô муке скидао је ланац с врата и дотрчавао ноћу кроз башту. Ујутру се враћао у своје двориште и стрпљиво слушао како га тетка грди. Савијао главу као да му је, не дај боже, непријатно. А онда следеће вечери опет бежанија. Илија га је волео. Ушко је спавао с њим зими, у котларници. А онда је долазио и лети, да одржи ритам. – Шта је било, пас? – погледом га је питао. А Ушко је скрушено зацвилео. Нико га више јутром не дочекује и не грди. Тетка Ружа болује од оне среде пре Ускрса. Мара је невесела и бледа, туга јој се и брига сакупила у модрину испод очију.
– Кћери, иди спавај, добро је мени – чује се мекани глас.
– Мајко, не спава ми се. Хоћеш да ти нешто донесем?
– Не треба ништа. Слушај ме, Маро – диже се тетка у кревету и хвата је за руку. – Кад ја умрем, немој туговати.
– Мајко… – завапи Мара.
– Слушај, кћери. Удај се за трговца Перу.
Могао је да чује како је Мари срце застало.
– Ја сам њему то већ напоменула и он је рад. Биће ти добар човек. Нећеш моћи сама.
– Али, мајко…
Осетио је по гласу да је поруменела од стида.
– Дај да ти подигнем јастук.
– Не дирај ништа, дете. И… Маро, немој никад да заборавиш Илију, не дај да буде гладан! Да га види његова несретна мајчица у каквог је момка порастао, Бог нек јој се смилује души!
Тетка Ружа је једина која је, сем Маре и некада ујака, у њему видела нешто лепо и добро.
Илија је плакао, одсутно милујући Ушка. У трави поред једно око је жмирнуло саосећајно. Ујна Мацина кокошка, одметница као и пас Ушко, налазила је пролаз кроз отвор у огради и такође долазила код њега, Илије. Ујна је ипак у оном економском делу, иза куће, задржала кокоши. Овде, на брду, скоро свака кућа је имала башту са цвећем испред, а позади са зеленишем и живином. Доле, у центру, само куће и руже.
– Где си ми, кокице, где си љубави! – Илија се дивио томе како су створене птице. Оне виде лево и десно, као и што је свет стварно подељен на добро и на зло. Виде много више од нас. Свакога дана, заправо сваке ноћи носила му је јаје. Када је једном кренуо да их врати ујни и покушао да јој објасни, али уместо речи испустио неки тихи, промукли шум, који је њу само још више разјарио, она је вриснула и осула паљбу – ију, та зар краде јаја крај ње живе, па зар је гладан, таман посла… и прекрстила се неколико пута, отела јаје из руке и отишла, љуто намештајући унихоп. После тога он је чувао кокина јаја, нека би испржио на малој пећи коју је импровизовао у својој шупи. А сада је кокош била будућа мајка, седела је на јајима.
Волео је своје мале пријатеље који су налазили начин да се ослободе.
И питао се – ако је кокош ујнина, а шупа његова, чије је јаје?
Паланка је шушкала. Цео мај – колико је Мара добра ћерка, како пази мајку и ништа јој није тешко. Добра је Мара девојка, шта јој само треба да се дружи са оним мутавцем?! Тако се и не може удати, а већ ће заћи у године. Где сада да мисли на удају, код болесне матере? Ама, и онај мутавац има душу, све им помаже, преврће тетку и понесе је напоље да седне мало на сунце… оде несретна Ружа… Мара сиротица, тако млада, а остала без мајке. Е куку, црна друго, шта ће сад? Јадно дете… причали су за четрдесет дана… држи кућу сама и још Илију помаже… за шест месеци рекоше – е ко би рекао, удаде се Мара! Па где то има, није се мајка ни охладила у гробу! И то за Перу баш! Па он је старији петнаест година од ње, неће ту ништа ни бити. Заробила се… о години рекоше – мора да је Мара јалова, бездетна…
И све је то Илија чуо и молио се да она не чује. И радовао се када Мара дође. Чуо је њен лаки корак још по калдрми, са главне улице. Звонио је као да неко посипа шаку радости по путу која утрчава у њихово двориште не кроз ујнин део, него кроз Марину башту и налази њега, Илију у послу. Баца му се у загрљај и каже – јеси ли ме се ужелео? Дај да ти мало овде поспремим.
——-
Поправио је столичицу коју је Мара донела. И даће јој сутра. Пера је на путу, а Мара сутра излази мајци на гробље по ноћи у својој девојачкој кући, ту поред њихове.
Летња ноћ. Миришу кајсије. У трави седи кокица и жмирка лево, па десно. Ушко се игра својим репом. Наједном чује неки нежан звук. На нешто га подсећа. „Ико, јури ме…” Она трчи? Трк босих ногу кроз траву… „Дођи, дођи…”
Увек се после сећао те ноћи као кроз сан. Њених образа, косе, руку. Суза кад се завршило. „Ико, хоће да ме отера ако сам неродна…” Те ноћи је после дуго времена спавао на јастуку, у кревету. Устао је с петловима, решен да сазида своју кућу.
Кад је Мара затруднела, Илија се бринуо – шта ако дете буде као он? Шта ако је проклетство?
Мара се смејала сретним очима, руке на трбуху:
„Неће бити мутаво. Не би ни ти био да није било тугe у твојој мајци. А ја сам сретна – Перa je добар човек, и волим га. И волим тебе, Ико. Грех, ако га је и било, мој је.”
Илија је стиснуо песнице. Хтео је да каже: „Нема греха у теби. Ти си божја милост.”
Мара се породила за Младенце. Господар Пера био је ван себе од среће. Малиша је био грлат и бео, сав на мајку.
Илија је вредно радио и народ је почињао да цени његове руке. Ујна му је дозволила да шупу претвори у радионицу и чак пристала да му се дâ мајчин мираз, комадић земље на којем ће једном сазидати кућу.
– Знаш ли, чика Илија, када порастем, ја ћу ти направити справицу да ти можеш лепо причати! Матер каже да сам паметан исто као мој отац! Да он свашта уме – чаврља дете.
Илија је застао са чекићем у руци.
Ушко је залајао. Кокош је кокодакала, то је већ унука старе прве кокице побегуље. А он је осетио како му се нешто топло шири у грудима – нешто што није могао да изговори, али што је, ето, постојало.
Ако је кокош ујнина, а шупа његова, није важно чије је јаје све док нађе своје место.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.