Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Јово Анђић
Лето када је елефант Баба гостовао у Београду
Сунце се полако спуштало ка хоризонту, огледајући се у реци. Небо је пламтело, а онда када је сунце зашло, пламен је нестао, остављајући разнобојну драперију са пругама у најлепшим нијансама плаве, жуте, наранџасте и пурпурне боје.
Госпођа Емилија Лесерф није видела ништа од ове лепоте. Исцрпљена од путовања, једва је дочекала да се раскомоти у својој бродској кабини и прилегне на лежај. Срећом, на граници је са дозволама и пасошима све прошло без проблема, па је Жорж одмах отишао до града да одштампа плакате, а потом ће, познаје га добро, свратити негде на пиће.
Јун је месец године 1832. У њеној родној Француској хара епидемија колере, читала је о њој још пре неколико дана у Пешти одакле су се Дунавом спустили бродом овамо. Бринула се за своју фамилију јер је било на хиљаде мртвих. Не само да је била брижна већ и јако уморна од вишемесечног путовања. Зато се и није детаљно распитивала о томе где иду, Жорж је рекао тек толико да иду у Србију, на праг оријента.
Брод је усидрен у луци на реци Сави, која је граница два царства, Аустријског и Турског, и када би погледала кроз прозор, могла би да види другу обалу која је у Аустрији. Али она просто нема снаге ни за шта.
На другој страни брода је његово величанство Баба. Дали су му одмах сена, јабука, шаргарепе и он сада ужива у свом оброку. Не брине га ни колера у Француској, ни то где су, ни то што су месецима на путу.
За то време Жорж је по упутствима добијеним од царинског службеника на Ђумрукани, био у потрази за Књажевско-српском печатњом.
– То вам је близу, мсије, четврт сата хода одавде… на лошем, али довољно разумљивом француском упутио га је горе, према Варош-капији, преко пута које се налазила државна штампарија, и нацртао му путању.
Кретао се ужурбано узбрдо узаном земљаном стазом, покушавајући успут да открије трагове Оријента, али их још увек није видео. Када се попео, угледао је најпре малу цркву, а далеко у позадини зидине тврђаве и једну белу кулу са сатом која се издизала из ње, и још даље једно витко, одавде се чинило танушно, минаре, први скромни знак Истока.
Стигао је до једног у бело окреченог здања са малим прозорима са решеткама и избаченим делом изнад улаза. Здање је одисало оријенталним духом, а управо је жеља да осети тај дух егзотичног Истока био један од најважнијих разлога због којег је и предложио ово путовање.
Узбуђење се појачало када је испред здања угледао два младића обучена у тамноплаве панталоне и беле кошуље дугих рукава, преко којих су носили црвене прслуке са жутим обрубом. На глави су имали црвене турске фесове, а на ногама необичну кожну обућу са каишевима обмотаним око ногу, док је врх предњег дела савијен уназад. У рукама су им биле пушке, а за појасом кубуре, пиштољи на кремен и сабље. Са дугим брковима изгледали су крајње озбиљно. Пролазак европски обученог човека са шеширом на глави, који је подигао да их поздрави, није им привукао посебну пажњу. То је сигурно владарска палата, помисли.
Следећи цртеж, кренуо је надесно поред тог лепог здања и убрзо угледао једноспратну зграду, за коју је био готово сигуран да је штампарија.
Било је предвечерје, надао се ипак да ће пронаћи некога са ким ће моћи да се споразуме и наручи плакате. Као узорак носио је онај штампан у Пешти и потврду издату од српских власти која их је дочекала на Ђумруку. Лаци, писар из Пеште, благовремено је послао молбу у Београд, заслужио је сваку форинту коју су му дали.
Чинило се да је зграда празна. Отварао је једна за другим врата, нигде никога. Попео се потом на спрат и зачуо неко лупкање које га је привукло. Кренуо је ка просторији из које се чуло и тамо кроз одшкринута врата угледао савијеног човека, удубљеног у нешто, који је производио то лупкање. Жорж се обрадова. Покуцао је и када се овај, очигледно потпуно усредсређен на оно што ради, окренуо, пожелео му: „Добро вече!”, наравно, на француском. Како је био срећан када му је узвратио поздрав на француском. Жорж се представи, млади човек чију младост нису могли да прикрију ни брада ни бркови такође:
– Михаил Немет, помоћник управитеља српске државне штампарије! Како могу да вам помогнем?
У најкраћем му је објаснио да је тог поподнева стигао бродом из Пеште са женом и да жели да штампа плакате које би излепио по граду да најави њихово гостовање. Извадио је потом из торбе плакат и показао му га. А он, пошто је летимично погледао плакат, рече:
– Имамо два проблема, то је овај цртеж слона и дозвола која се помиње, имате ли је?
Са осмехом, Жорж завуче поново руку у торбу и из ње извуче један бели смотуљак, у бело платно, као какву драгоценост, или икону, савијену дрвену плочу на којој је био њихов слон Баба изрезбарен још у Бечу. Потом је из унутрашњег џепа свог капута извукао папир.
– Мислим да ће ово решити и други проблем – рече. Човек погледа папир, осмехну се, па потом пажљиво разви смотуљак и погледа стручним оком дрворез:
– Врло професионално. Добро, добро – па пређе на детаљно разгледање плаката.
– Хоћете да све буде баш овако?
Десетак минута касније подиже папир на којем је био исписан превод текста са мађарског на српски језик погледа у Жоржа и започе да преводи на француски:
– Дакле, овако. Горе ће бити цртеж вашег слона, а доле у украсном раму ће стајати следећи текст: „У Београду с допуштењем височајше, овде сам ставио србске власти, имаће Емилија Лесерф чест представити на виђеније великог, лепог и мушког елефанта (слона, дила), који велике зубе има, од највећег је рода и који је у Паризу, Бечу и Пешти од највеће господе с великим задовољством гледан…” Место виђенија, ставио сам, на Сави… Реците где – па кад је чуо, уписа… – у лађи спроћу Ђумрука, и настави: – А време, од 11 сати пре подне до 11 сати увече по турском времену. Цена гледања живог слона, овде сам хтео да вам предложим да ставите цену пола крајцара, то је један цванциг, ми, знате, овде користимо аустријски новац. Ово је ипак мала варош, у Пешти и Бечу могли сте да наплаћујете више, овде су људи ипак сиромашни. Да ли је у реду да оставим тако?
Жорж се сложи. Договорили су се, одштампаће 20 плаката већег формата, сагласили се око цене и стисли један другом руку, да потврде договорено.
– Имате ли времена да попијемо једно пиће у част склопљеног посла и познанства? – упита Жорж. Михаило Немет прихвати под условом да то стварно буде само једно пиће и додаде уз осмех:
– Ако желите да добијете плакате сутра пре подне.
Спустили су се до једне кафану на савској обали, омиљеног места аласа и графичких радника из штампарије. Била је то права крчма, задимљена, бучна и препуна. Наручили су по чашицу ракије од шљиве, како је Немет препоручио. Кад је ракија стигла, Жорж је испио, стресавши се од њене жестине. Немет се осмехну:
– Јака, зар не!?
Имали су таман толико времена да у најкраћем испричају један другоме понешто из животних прича.
Михаило Немет је први открио своју. Његов отац Мађар, трговац из Пеште, у Сент Андреји се загледао у наочиту девојку Српкињу, ћерку српског трговца. Родила се љубав, потом и брак, а онда и троје деце. Михаило је требало да постане трговац, али њега је више привлачило цртање. Када је видео да од њега неће бити трговац, отац га је дао за шегрта код пријатеља књиговесца и штампара. Одлично је изучио занат ручног штампања, а његов уметнички, цртачки дар дошао је до пуног изражаја. Када је склапан посао око наруџбе и испоруке штампарске пресе за српску штампарију из Пеште, у везаном уговору некако се нашао и Михаило као техничка помоћ на пола године. Свакако је помогло што му је матерњи језик био српски. Поред мађарског, одлично је говорио и немачки, који је учио док се отац надао да ће постати трговац. Француски је научио на мајчин наговор, уз њено уверавање да сваки културан млад човек мора знати читати и писати француски. И тако, дошао је на пола године, а ето ту је већ другу годину.
Жорж уздахну и започе своју причу о томе како су он и његова жена Емилија годинама радили у циркусу, где је он био дресер животиња, а она акробаткиња, све док једног дана нису одлучили да престану да ризикују животе и да се осамостале. Откупили су слона Бабу и дуго са њим спремали тачку, док нису кренули на гостовања, која трају већ неколико година.
Немет га је пажљиво саслушао и запитао са нескривеним чуђењем:
– Побогу, човече, зашто сте изабрали баш Београд, мали град са тек неколико хиљада становника, после Париза, Беча и Пеште, великих градова са десетинама хиљада?
Жорж опет уздахну:
– Ја сам, признајем, заљубљен у егзотични свет Оријента, и надао сам се да ћемо овде моћи да га доживимо. Јесам ли погрешио? – упитно погледа у Немета.
– Видећете и сами, и јесте и нисте.
Морали су да се растану чим су изашли из кафане, па пожелевши један другом лаку ноћ, договорили виђење сутра пре подне.
Жорж се полако спуштао ка Сави премотавајући у глави догађаје и приче те вечери. Брзо је стигао до реке, а потом и до брода.
Провирио је у кабину, Емилија је спавала. Сигурно сања Париз, помисли. Прошао је и поред кавеза са Бабом, који је такође спавао. Шта ли он сања? Можда родну Индију.
Наслоњен на палубу, Жорж пуши и гледа у звездано небо на којем се оцртава полумесец. Ваљда ће већ сутра ујутро моћи да, лепећи плакате, обиђе и део града са џамијама и базаром, да види Оријент уживо. За сада није видео ништа од очекиваног. Али, теши се, тек су стигли.
Треба да освоје још једну престоницу: Емилија Лесерф, елефант Баба и он. Баба ће отварати вадичепом боце, закуцавати ексере чекићем, махати марамицом, дувати у трубу, грлити и љубити Емилију. И на крају изводити своју омиљену тачку Слон-гастроном, у којој ће јести за кафанским столом, а после звонцем позивати њега у улози келнера да враћа празне тањире. Београђани ни не слуте шта им се спрема.
Савладава га умор, мораће да легне, сутра га чека много посла.