Награђена прича на конкурсу Са калдрме и сокака
Милош Белић
Кажу било је царство
Кажу да је, после Италије, највише римских царева рођено на Балкану. Наша земља је плодна, овде царства најбоље успевају.
Град је настао као римска касарна. Река, квадрат зашиљених дебла и стражари на капији. С временом камен је заменио дрво, врева тишину и робови надничаре. Стражари су се наслањали о нови зид у истом положају.
Марко и његов отац Северије су били у градском купатилу. Дечак је бројао каменчиће у мозаику под стопалима: круг таласа и сирена која узвраћа поглед.
– Лопуже – рече Северије. – Велики земљопоседници покупују све робове. Преплаве пијацу јефтиним ђубретом. Поштен човек не може да прода зрно жита. – Поливао је мрежу ожиљака на маљавим грудима. – Најбоље међу нама смо оставили у Галији. Плакао сам кад сам им копао раке. Богови су им се смиловали. Требало је да плачем за живе. За нас које је дочекао олош. Они су увећавали имање док смо гинули. Видиш, сине? Шта је мени варварин икад скривио? А шта није Римљанин? Ипак сам убио првог да заштитим другог. Џаба све што смо садили, резали и брали. Боље да смо оставили јабуке да труну на грани.
Марко се трудио да разуме оца, многе речи су му биле велике и стране. Пажња му је падала на очеве ожиљке. Дивио им се. Док је Северије причао, дечак је замишљао лица у облацима паре. Намрштене варваре са плетеним риђим брадама како га обилазе. Правио се да има штит и гладијус, да се брани од камених секира, и да им једним потезом одрубљује главе. Пљеснуо је свом снагом по води.
На пијаци их је чекало скоро исто јабука колико су донели. Радници су натоварили кола и пошли су кући. Оставили су нешто јабука у успутном храму. Марко је питао оца шта је то секта и зашто се једна шири из Леванта. Северије није знао шта да му каже.
***
– Кажу да је цар убио оца – рече Мила са пехаром у левој и крпом у десној – зато црква не дâ да буде светац.
– Ко ти је то рекао?! – Гвозда, њена мајка, је скоро вриснула. Истргла јој је крпу и лупила о потиљак. Гурнула је прибор са стола у дрвени лавор. Мутна вода је поскочила. Одахнула је и ставила проседи прамен за уво мокрим прстима. Мила је добила крпу и наставила да суши. – Треба неко да те чује. Ти и твоје хуље са пијаце. Није ти доста мек кревет и пуна трпеза. Хоћеш да се вратимо на улицу? Да вуриш џакове док не останеш повијена као ја. Е онда трачари лепо до миле воље! Мани се празних прича, дете. Поготово у господској кући. Главу доле и ради шта ти се каже. Убрзај мало, судњи дан ће те престићи.
Мила је жустро брисала златне тањире, равнодушна према светложутом одразу.
– Онда… цар ће бити светац?
– Дабоме, срећо, па он је Немањић. Зар би Бог подарио све ово оцеубилачком народу? – Гвозда је показала смежураном руком по пространој кухињи на огњиште и лонце који жуборе, одране свиње и јагњиће који спавају у соли, брашњаве корпе у којим нараста хлеб, врчеве вина, кутију зачина под катанцем и јабуку на столу до ћерке. – Бог зна да је ово поштен народ и Душан поштен владар. Зато му је дао да царује од Рудника до Хиландара. Исто је видео да смо нас две добре и поштене, па нам је дао да овде служимо Господу у лепој кући и са племићима делимо кров. Зар није лепше чистити туђи златни прибор него своје блатњаве сукње?
Девојчица је спустила главу и радила шта јој се рекло. Прешла је на ножеве, и успут меркала јабуку за паузу.
***
Селим је отворио врата. Служавка му је узела капут. Дао јој је врећу и ушао у собу. Испод две кубуре са дршкама од слоноваче био је камин, фотеље и прозор код ког је Ајше пила чај. Гледала је како минарет бледи у диму између оџака. Ватра је пуцкетала.
– Где су девојчице? – питао је своју жену. – Узео сам им јабуке.
– Шију. Стигла је свила од мог Ахмета.
– Јел’? – рече Селим и паде у фотељу. Насуо је шољицу из сребрног чајника са цветном гравуром. Ређао је коцке шећера док нису стајале у чају. – Ако, нек вежбају само на најбољој свили. Како ти је брат?
– Па добро је… – Ајше га је испитала погледом. – Каже, не зна куд ће од посла у Смирни. Толико бродова дође и прође, не могу да постигну.
– …
Ватра им је плесала на лицу. Бичеви светла и сенке у ритму издисаја огња. Гледали су у празно, у паралелним линијама.
– Речи не могу да постигну – поновила је. – И књиге су им ужас. Баш би им ваљао неко коме иде рачуница.
– Тако, дакле – Селим је умочио коцку у чај и загризао. – Време је да и ми повијемо реп и бежимо. Грци, Срби, Бугари… Још Истанбул све са Анталијом да нам узму, како су кренули.
– Не бежимо ми нигде. Идемо где има посла. Бићемо своји на своме. Окружени нашима.
– Овде је моје! Ово је мој дом колико и каурима! Откад су скинули заставу у Београду и прогласили ону глупост од устава, све се променило. Каури су дрчни. Људи које знам одмалена ме гледају као уљеза. Мене! А њихови очеви су радили за мог. Зар нисмо увек били добри према њима? Кад са мном није могло да се договори? Тад су све хтели на фино да решимо. А сад им сметам.
Ајше је узела мужа за руку. – Пар будала је спустило заставу, али одмах су је вратили. Ено сад на Калемегдану стоји османска застава. Неће она нигде. Султан им је дао да сами чисте за собом, да му не би више главобоље задавали. Балкански народи су као деца. Али зато знају шта се деси кад наљуте оца.
Селим је истргао руку и искапио чај.
– Доле – рече он – у старом хану, све наши са севера. Готово је, кажу. Питање времена кад ће Срби да протерају Османлије, да нам сруше куће и џамије, били ми у њима или не. Да нема тебе и деце, шта би’ им радио… Узео бих оне две кубуре и сео овде. Чекао би’ их, само нек се усуде да ми покуцају на врата.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.