Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Радомир Вученовић
Кафана Љубљана
Почетком прошлога века будући власник кафане Љубљана Момчило – Мома дошао је у Београд да започне бизнис. Мома је дошао из западне Србије, а обичај је био да се кафанама дају имена градова из којих долази власник. Како је дошло до тога да његова кафана добије име Љубљана, испричао је мом оцу, а ја желим да препричам вама.
Купио је Мома локал са дивном сеновитом баштом у Небојшиној улици преко пута Карађорђевог парка, између улица Хаџи Милентијеве и Краљевића Томислава (данас Интернационалних бригада). Мислио је газда Мома да спрема јела, као што су се више-мање спремала и у другим београдским кафанама. Случај ће га натерати да промени асортиман. Када је сређивао документацију за отварање, требало је да упише име кафане. Испоставило се да су сва имена из западне Србије заузета, па је Мома упитао службеника са друге стране шалтера: „Има ли неки град да није заузет?” „Има, Љубљана”, био је одговор. Разговор је завршен, кафана је добила име.
Два дана по отварању, Небојшином улицом пролазио је министар и председник Словеначке људске странке, Антон Корошец, и угледавши ћирилични натпис Кафана Љубљана, одмах је ушао у њу. Очекивао је неког Словенца који је дошао да Београђанима спрема словеначке специјалитете. Газда Мома испричао му је како је кафана добила име, рекавши му том приликом да никада није био у Љубљани. Разговор се завршио тако да је министар постао први стални гост, а Мома је обећао да ће набављати словеначка вина. Касније и други Словенци са службом у Београду следили су свог лидера и долазили „код Моме у Љубљану”. Претпостављам да је касније поред српских било и словеначких јела.
Ја бих желео да опишем догађај којем сам лично присуствовао и који добро памтим, иако сам тада имао непуних пет година. Априла месеца 1944. године на православни Ускрс савезници су бомбардовали Београд. Зграда више кафане на углу Небојшине и данашње Интернационалних бригада улице није више постојала. Кафана Љубљана и породична кућа породице Анђелковић у Хаџи Мелентијевој 3 биле су делимично срушене у деловима дубоко у дворишту, где су се приближавале једна другој. У ове две зграде нико није погинуо, али је један кафански гост запомагао из подрума из ког није могао да изађе. У току поподнева немачки војници и грађани отрпали су јадног човека. Моја породица становала је у дворишту срушене зграде број 5, и ја сам баш непосредно пред извлачење човека ушао у срушено двориште, видео и запамтио тај моменат. Када је извучен, исцрпљен и уплашен човек добио је столицу да се одмори у дворишту куће Анђелковић. Девојка Дуда (данас покојна др ветерине Дубравка Тадић) прскала га је водом и повраћала у живот. Нас двоје смо се касније повремено подсећали тог времена.
После рата кафана је постојала десетак година. Из газда Моминих прешла је о државне, па у друштвене руке, да би крајем педесетих била срушена. После одузимања кафане газда Мома живео је врло кратко, умро је од инфаркта.
Много година касније, једно вече, већ у 21. веку, у Карађорђевом парку, баш преко пута места где је била кафана, срео сам једног другог Мому, књижевника Мому Капора, који је важио за доброг познаваоца београдских кафана. Искористио сам тај сусрет да га питам да ли зна где је била кафана Љубљана. Замислио се и рекао: „Не знам.”