Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Стефан Матуновић
Кад фењер остане да гори
Сутон је улазио у Скадарлију као човек који се не извињава што долази без позива. Калдрма, влажна од топљиве магле, бљештала је под ретким фењерима што су се плашљиво будили један за другим. Продавци су већ склањали своје тезге, а кафанске завесе лагано навлачиле преко прозора као капци на очима уморног града.
Ђура Јакшић се спуштао улицом као човек који је изгубио све осим навике да иде даље. Шешир му је био накривљен, капут изношен, али корак још увек пун неке дубље намере. Није гледао у људе. Гледао је у калдрму, као да чита шта му она шапуће.
Кафана Два јелена појавила се испред њега као стари непријатељ кога ипак поздравиш, јер би, без њега, живот био још празнији. Врата су шкрипнула, не од тежине, већ од сећања. Унутра исти дим, иста мирисна мешавина вина и залудности. Људи за столовима, погнути над чашама, нису ни приметили његов улазак. Али он је приметио све – сваки осмех који није био искрен, сваки поглед који је нешто крио.
Сео је у угао, онај исти где је некада, у другој ноћи и другом телу, записао стих што је остао на столњаку и након што је хартија изгубљена. Ставио је шешир на сто и уздахнуо као човек који не зна више да ли га мучи живот или то што га више ништа не мучи.
Напољу је ветар носио сасушено лишће, унутра је певачица певала нешто старо. Ђура је слушао. Али не њу – већ себе, како ћути.
Први му је пришао младић са још несигурном брадом и очима пуним наде. Држао је у руци књижицу Ђуриних песама, онај последњи препис што су му у штампарији обећали бесплатно. Пита га за савет, за смисао, за реч. Ђура га је гледао као отац који зна да је свет гладна звер. Није рекао ништа. Само му наточи чашу и намигну: „Ово је све што ћеш од мене добити, док не почнеш да губиш.”
Други је био официр – у мундиру што звони на дугме, са погледом пуним камења. Каже му да га је читао, али да неке од строфа „вређају српског војника”. Ђура се нагиње ближе и тихо каже:
– Не вређам ја војника. Ја вређам оне који су га послали у рат без поезије.
Потом дође жена. Не млада, али очи јој и даље беху лепше од свих речи што је икад написао. Погледао је кратко. Њено ћутање мирисало је на некадашњи април. Његово на оно што после априла обично дође.
Сваки долазак за његов сто био је као кратка позоришна сцена. Сви су тражили Ђуру, али нико није знао где да га нађе. Јер Ђура више није био човек. Био је свој отпевани стих. Његово лице беше у сваком од њих, али глас – само у чаши. А кад би га питали шта му је остало од живота, показао би на мастило у венама. И на тишину коју нико не слуша.
Младић што је први пришао раније, вратио се. Овог пута без речи у очима – само са питањем:
– А коме сте писали ону последњу песму, господине Јакшићу? – глас му је био тих, као да се боји да пробуди нешто што је боље да спава.
Ђура га је гледао дуго. И нешто у том погледу није било љутња, ни презир – већ умор човека који је био на свим врховима, али су сви били празни.
– Не питај ме то, младићу. Не пита се отац за дете што га је изгубио пре него што му је дао име.
Младић је климнуо, као онај што зна да више нема врата, само зидове. Отишао је. А Ђура је остао сам, први пут те ноћи – заиста сам.
Извукао је хартију, онај искрзани лист што га је држао унутар шешира. Писао је неравно, мастило је било влажно, као да се и оно двоумило да ли да остане на овом свету. Записао је нешто што је личило на стих, али није имало риму. Само једну реченицу, коју је потом прецртао.
Одломак је остао: „Све што сам волео било је изгубљено пре него што сам га нашао.” Преклопио је папир, па га поцепао у четири дела. Један је гурнуо у џеп. Остала три је оставио на столу, као доказ да је нешто покушао – али да није било довољно.
Сетио се тада. Мост у Темишвару. Жена у белом што није имала лице. Смејала се, а није било звука. Говорила му је нешто – али он није могао да запамти ниједну реч. Само је знао да ју је волео више него што је волео живот. И мање него што је волео поезију. А опет – изгубио је и једно и друго.
У том тренутку кафана је нестала. Људи су били сенке. Музика – шапат прошлости. Остала је само чаша. И он. И оно што се више није знало – ко кога држи.
Поноћ је ушла у кафану као слепа мачка и нико је није видео, али сви су је осетили. Столови су се проредили, звуци утихнули, а и смех је постао нешто што звучи као туђа навика. Ђура је остао у свом углу, као украс што нико не сме да дира, али сви осећају да гледа.
Конобар му је пришапнуо:
– Господине Јакшићу, време је…
Он га је само погледао и климнуо. Али није устао. Није се померио. Као да је чекао нешто. Или неког.
Светлост фењера изнад његовог стола била је жута, болесна, и титрала као да има срце. На столу – празна чаша. Празна, али дубља од свега што је у њој икада било. У том тренутку Ђура је почео да рецитује. Полугласно, сам себи. Стихови су избијали из њега као крв из старе ране. Није то била поезија – то је било исповедање без опроштаја.
„Ја сам човек што себе није нашао.
Ја сам живот што се сам себи не јавља.
Ја сам оно што остане кад се сви разиђу,
а неко ипак заборави шешир.”
У једном тренутку насмешио се. И тај осмех није био срећан. Био је као крај дугог писања – кад ставиш последњу тачку и схватиш да нема више хартије. Напољу је ветар појачавао, фењер испред кафане намигнуо двапут, као да жели да се сети нечега – па одустао. Ђура је гледао у то трептање као у огледало. У томе је било све: и ноћи у Липовици, и бојишта, и жене које нису дошле.
Наслонио се на сто, затворио очи на трен. Није то био сан. Ни молитва. Била је то једна пауза – као кад човек пожели да се чује док више ништа не говори.
Јутро је стигло тихо, без фанфара и великих очекивања. Град још не беше будан, већ се само мало померио у сну. Магла се вукла калдрмама као последња прича што се нико није усудио да исприча или чак и проба.
Конобар Миле, човек навикнут на све – и пијанце, и кафанске глумце, и оне што забораве себе кад запевају – ушао је у Два јелена носећи кључ у једној, а дугме од јакне у другој руци. Још се протезао, мислећи на дуг месец који га чека, кад је стао.
За оним столом, у углу који више није био угао већ права мала позорница, стајао је Ђурин шешир. Чаша беше празна. На столу, хартија. Стајао је тренутак, као да гледа у шта се не гледа. Пришао споро, као неко ко зна да свако прегласно корачање може пореметити нешто веће од тишине.
На папиру, руком исписано, неравно али одсечно, стајало је:
„Све је ноћас било обично.
Све, сем тога што је последње.”
„Ако ме не буде било – певајте.
Ако ме буде било – опет певајте.
Јер ја сам, у ствари, био само песма.”
Миле је сео. Није знао зашто. Само је осетио да не треба ништа да дира. Као да би једним покретом покварио нешто што је Бог лично уредио. Погледао је около. Столица је била благо повучена уназад, као да је неко устао. Или као да ће тек да се врати. Чашица се није ни преврнула. Ни трунке вина. Ни мастила. Само ваздух што је мирисао на нешто између краја и почетка.
У том тренутку фењер напољу, онај што се ноћ пре борио са ветром, изненада се упалио. Сам. Ујутру. У време када му светлост није потребна. Али она је ту – да подсети.
Миле није више седео. Није више ни размишљао. Само је отишао до врата, отворио их нагло, као да пушта нешто што се не може задржати. Магла се повукла. Звук коњских копита одзвањао је негде у даљини. Или је то можда био само ехо.
Када је сутрадан један новинар свратио, чуо је причу. Хтео је да пише о томе. Али онда је видео столицу, шешир и хартију. И није записао ништа. Само је шапнуо: „Ово није за новине. Ово је за памћење.”
Од тога дана у Београду се прича да Ђуру нико није испратио, јер он није отишао. Само је изашао на трен. И још се чује, понекад, пред свитање, у оној једној улици где калдрма памти кораке. Неки кажу да је то ветар. Али има и оних што знају да ветар не носи песму.