Награђена прича на конкурсу Са калдрме и сокака
Анита Низић
Јаглика
Био је то суморан град, затурен међу брежуљцима и кршевитим литицама Топлице, где се ветар увијао око уличних фењера и носио мирис влажне земље, дима са огњишта и неизречене туге. Куће су биле од черпића, с прозорима кроз које је улазило више хладноће него светлости. Људи су шапутали по сокацима, а црквено звоно оглашавало је сваку смрт, али никад рођење.
Град је личио на рањену утврду, заборављену у лавиринту историје. Није имао прави трг, већ нешто што су мештани звали „Широка чаршија”. Била је то дуга, блатњава улица коју су с обе стране притискале занатске радње и отужне кафане. Ковач који је тукао гвожђе као да бије самог ђавола, кројач што није умео да сашије исти рукав двапут једнако, и опанчар Илија, вечито пијан, који је говорио да му Бог кроз сан диктира мере за ноге сиротиње – били су само неки од становника Широке чаршије. Улице, уске и кривудаве, као да их је цртао неко изгубљен у сопственим мислима, носиле су имена које нико заправо није употребљавао. Људи су их звали по несрећама, или по ономе што су изгубили у њима – „Улица где се дете удавило”, „Сокаче код ћораве Маре”, „Пут до гробља”. Мапу града нико није имао јер би је морао правити по сећању, а сећање је било магловито, као и будућност. Једино су се сви сналазили кад се каже: „Испод брда, код цркве, па низ оџаке до хотела Европа.” Црква је стајала у подножју брда, стара и усамљена, са звоником који је одзвањао као шака по срцу. Деца су се бојала свештеника, попа Теофила, јер је имао очи које нису гледале човека, већ његове грехе. Поред цркве је било гробље, обрасло у коров, где су споменици били нагнути, као да слушају шта мртви шапућу. Време се мерило по откуцајима срца болесних старица које су седеле на степеницама и плеле чарапе деци која још нису била рођена.
Увече би град умирао. Гасиле су се свеће, затварале капије, а тишина би се спустила попут покрова над мртваком. Само би понегде, кроз замагљен прозор, провирио поглед – неповерљив, уморан, згађен, као да се пита: „Ко је још остао жив? И зашто?”
***
У једном од тих сокака, иза капије која се никад није до краја затварала, живела је Јаглика. Није се знало кад је тачно рођена. Мајка јој је умрла на порођају, а отац, клесар, тврд као камен који је ломио, није је ни погледао кад се родила.
„Мушко је требало да буде”, често би говорио. „Да носи пушку, а не сузе.”
Име јој је дала баба Митра, слепа, наборана старица која је често, уз кандило над иконом Светог Николе, причала о ђаволима у људском обличју.
„Биће Јаглика. Сиротица без мајке, цвет без боје. Нек јој бар име мирише кад је душа буде болела.”
Кад би касније чула како неко изговара њено име, нешто би у њој затреперило. Јаглика. Као подсмех, као подсетник да у њеном животу ничег јагличастог није било. Само лед, тишина и празнина у грудима.
Све што је радила, радила је тихо. Устајала је пре зоре, месила хлеб док су остали спавали, чистила пепео, ишла по воду. Није се играла са другом децом. Било је нешто у њеном погледу, превише одрасло, превише одсутно, што је одбијало и најрадозналије.
***
Кад су је дали Петру, имала је седамнаест, он тридесет седам. Био је трговац вуном, имао је крчму у вароши, два коња и руку тежу од савести. Брак је био договорен између две чаше лозе. Јаглика није рекла ни „да”, ни „не”. Нико је није ни питао.
Петар је био познат по томе да кад не пије – псује, а кад попије – бије. У кући се ретко говорило. Често би се чуло само лупање тањира, повремени јаук, и шкрипа кревета док се Петар на њу сваљивао као болест. Знао је да уђе у кућу и да је за ћутање удари, за поглед прекори, за постојање презре. Јаглика није бежала, није се чак ни бранила. Само би се повила, као биљка под снегом, не да би преживела, већ да се лакше сахрани.
Имала је четворо деце. Девојчицу која је умрла од кашља у седмој зими свог живота. Сина који се утопио у Топлици кад је хтео да ухвати жабу. Близанце који нису дочекали да виде светлост дана. Рађала је, сахрањивала, ћутала. Није плакала, очи су јој биле суве као напуштени бунар, само би се понекад песницом из све снаге ударала у груди, тамо где је срце. Ноћу, кад нико не види.
Јаглика. Рођена у сузама и црнини, да броји дане и гробове.
***
Волела је ноћи. Ноћи су биле једине које ништа нису тражиле од ње. У ноћима је замишљала други живот. Онај у којем седи поред реке, у чистој, белој хаљини, а руке су јој празне и мирне. У том сну је неко воли, али не зна ко. Није јој ни било важно. Било јој је довољно што у том свету може да се осмехне, а да је због тога нико не прекорева.
Зиме су јој биле нарочито тешке. Град би утихнуо под белим покривачем, калдрма би постала клизава, а сокаци тихи и залеђени. Људи би се скупљали око пећи, пушили и причали о политици, а жене би ткале, плеле и оговарале. За Јаглику сваки мраз је био подсетник да и срце може да се смрзне. Петар је, кад није био у кафани, по цео дан седео и пио, псовао или туробно ћутао загледан у зид испрскан масноћом, док је она крпила чарапе, спремала јело или чистила и вукла се по кући, споро, као осуђеник на смрт.
Умро је нагло, једне зиме кад се пијан успавао у снегу. Тог јутра су га, искривљеног, исцепаног капута и без једне ципеле, поред пута нашли сељаци који су долазили на пијацу. Кад су јој јавили, Јаглика није ништа рекла. Седела је и гледала у исти онај замрљани зид, и тог дана није палила ватру.
***
Живела је Јаглика још дуго после Петра. Сама, у кући која је сваке године добијала нову пукотину, баш као и она. Прозор јој је гледао на цркву, а врата на гробље. Кретала се између прозора, врата и шпорета. Понекад је бројала кораке, да не изгуби разум. Један, два, три до прозора. Два корака до кревета. Четири до врата која није желела да отвори.
Кад би морала да изађе из куће, носила би мараму ниско спуштену, да јој сакрије лице. Куповала би најјефтиније, дрхтала кад чује дечји смех, ходала ситно, брзо, да што пре побегне од жамора и погледа, топота коња, шкрипе каруца, довикивања трговаца на разним језицима, светлости и мириса.
Град је волео да оговара, али о Јаглики се није говорило. Била је превише нечујна да би се о њој створила прича, а и каква прича се могла исплести из нечије сенке? Ујутру би ишла по воду, увече палила свећу. Увек као дух, без гласа, док је у себи говорила много – читаве романе туге и кривице, које није имала коме да исприча.
Живела је дубоко, болно, онако како живе само они што сваку мисао носе као крст, а сваку несрећу као суд.
Јаглика. Рођена без гласа, живела у тишини, умрла у себи одавно.
***
То јутро је стигло нечујно, као да ни само није било сигурно да треба да дође.
Светлост је прво дотакла завежљај суве лаванде који је висио изнад шпорета, затим стари дрвени сто са огуљеним ивицама, а тек на крају и саму Јаглику. Лежала је на кревету који је шкрипао и кад се нико не помера. Било је још увек хладно, иако је календар тврдио да је пролеће.
Отворила је очи, полако. Није одмах устала. Дисала је тихо, као да удише нешто драгоцено и последње.
Напољу се чуо весели жамор жена које су кренуле у набавку намирница за данашњи ручак. Негде у даљини, можда код цркве, можда код чесме, пас је залајао. Јаглика је у себи бројала, не више кораке, већ тренутке. Колико их је остало? Није знала. Можда један, можда ниједан. А можда је већ мртва, па тек сада разуме шта значе тренуци.
Додирнула је свеску испод јастука. У њој није било слова, само линије, кругови и спирале повучене дрхтавом руком, са наглим прекидима. Као срце које покушава да се сети да је некад куцало, као тишина која вришти.
Полако се придигла. Три корака до прозора. Један, два, три… Села је на столицу. Стакло је било мутно, а иза њега град се будио у боји пепела. Снег је почео да се топи, па је блатњави поток био пун прљавих комадића леда. Низбрдо је прошла жена с марамом и дететом у наручју. Јаглика је узела гутљај хладне воде из чаше која је ту стајала неколико дана и промућкала у устима, као да испира болну успомену. Није осећала глад, ни бол, ни тугу. Само неку чудну, непознату лакоћу, као кад човек стоји на литици, па зна да више нема где назад.
Устала је, обукла црну хаљину, ону коју је увек носила кад је сахрањивала децу. Преко рамена је огрнула вунени шал, избледео и офуцан. Примакла се зиду, где је стајала икона Светог Николе, окрњеног оквира, са једним оком које је изгребало време. Прекрстила се споро, пажљиво.
„Ако ме имаш у књизи, Господе… не листај даље.”
Затим је опет села на столицу, ону поред прозора. Ту где је седела кад јој се син није вратио с реке. Ту где је слушала ноћи како шапућу, а дани пролазе без обећања.
Затворила је очи.
Јаглика. Име као цвет, живот као казна.
Дисала је полако, тихо, као жена која не жели да пробуди ништа, ни сећања, ни духове, ни самог Бога. У соби се ништа није померало, чак ни завеса.
Кад је ветар мало јаче ударио у капију и широм је отворио, у кући више није било никога да је затвори.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.