Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Марко Михајловић
Градска мала
Сећање на Срму
Јутро се нечујно увлачи кроз пукотине ноћи, тихо да не поремети навике вековима истрајале старе градске мале. Светлост стидљиво открива све што је ноћ прекрила мраком и тишином претходне вечери. После кише улице замиришу на земљу која дели добро и зло сваке угажене стопе. У хладна јутра тај мирис се меша са димом из камина потпаљених да смлаче зидове столетних кућа. Вековима се дограђују, поправљају. Тек понека се изгради нова. Имања се не продају, а још ређе се неко досели. Дошљацима се називају фамилије које су тек стотинак година на том месту. Нови дан најављују петлови, а вече мук крава пред мужу. Зна се ко рани, а ко ће до касно у подне да бежи у таму соба са окнима спуштених ролетни на прозорима. Мирис јоргована увлачи се преподневном промајом кроз отворене прозоре са разиграним завесама спаваћих соба и вајата, мешајући се са изветрелим тајнама.
У мали се одвајкада знало коме је где место и свако се поштује баш онолико колико је заслужио. Новац и богатство ништа не значе. Откада је света и века, малчани нису издали нити изневерили поверење. Памти се судбина фамилије која је учествовала у завери против краља. Крили су малчани те грешнике од жандарма и пропатили због тога. У једној од рација ухапсили су и до смрти мучили малчанског младића, али је он тајну однео у гроб. Ћутали су малчани, али и проклели оне због којих је несрећник страдао. Семе и лоза им се затрла. Остало је пусто имање некада бројне фамилије. На рушевинама тог газдинства још увек стоји ђерам, последњи у крају. Поред тог имања пролази се у тишини, а о проклетству се не прича и тешко се опрашта, бар не у првих триста година.
Око поднева замиришу запршке из летњих кујни. Зазвецкају есцајг и порцелански тањири са плавим цветићима уз мирис тамјана тек окађеног ручка који се од јутра крчкао на шпорету. Умири се пред ручак поветарац, па не шушти ни лишће у воћњацима иза кућа. Тек предвече на запису се зачује топот дечјих патика док трче ка голу обележеном двема циглама који је донео из свог атара још покојни деда Тоша. Све док се не ожедни, јуре се „шуге”, па се на баба Дарином шмрку попије покоја шака воде да се утоли жеђ, или се играју жмурке док се дан бори са сутоном.
Испред плотова низ главни пут кочоперно стоје клупе. На њима домаћице уз кафу и салчиће, пред смирај дана, погледима уз домунђавање откривају аброве, које често забораву предају. Мушкарци би ближе запису уз ракијицу пратили фудбалску утакмицу тек стасалих младића. Преко пута малчанске девојке добаце понеки стидљиви поглед симпатији док јуриша за лоптом. Није ретко да се међу фудбалере умеша и неко женско чељаде које уме да дрибла боље од мушкараца. Буде и дечака који више воле да везу него да трче за лоптом, и то је тако у мали било откада свет памти.
На зимске Покладе заложи се тулузина са летине посред раскрснице. Кад се разбукти, малчански момци и девојке у трку прескачу пламен. Тако се ваља јер ватра опрљи све уроке. Једино се тада сме кроз раскршће јер зна се да се попреко раскрсницом никада не иде да се нечистиво не би нагазило. У некрштене дане и кад је месец млад, на њима се баје и бацају клетве, па их је боље заобилазити.
Тачно се зна у том крају ко је коме и из које је куће кум. Зна се ко ће кога венчати, које ће крштено име ко добити, јер такав је ред. Међу кумовским фамилијама никада нема удаја и женидба нити великих дружења. Са кумом се не ваља свађати, а ако до тога, не дај боже, дође, грех иде на обе куће.
Буде понекад свађа због међа међу комшијама или других ситница као и у сваком крају. Трају те размирице годинама, генерацијама, све се не забораве, па се почне испочетка, као да несугласица никада није ни било. Када пође неко царству небеском, чак и међу завађенима завлада мук. Све лоше речено се заборави и опрости. Није се, нити ће се родити тај који комшију на последњи пут није испратио макар са једним цветом убраним у башти.
Диче се малчани својим крајем и пореклом, још како. Презимена им мало значе, па ако не знате ко је из фамилије Мангула, Огорељаца, Фишкала, Цинцара, онда не можете да објасните о коме говорите или за кога питате. Осете понос када се о том крају исприча или напише прича. Буде им озарен поглед у мимоходу, ухвати се стидљиви осмех са комшијске клупе или клим главе кад се наздрави ракијом. Немуштим језиком кажу – хвала што је записао неко по чему ће их памтити. Не чини комшилук обичај, велика кућа, предивни травњак, већ поштени и часни људи, комшије спремне да помогну у муци. То је оно што краси Бугарску малу, у којој време као да је стало. Налази се скривена на само пар улица од центра града.