Пета награда на конкурсу Са калдрме и сокака
Никола Радосављевић
Дипломат
На вратима министарског кабинета младић танких, меканих бркова стајао је, не толико нервозно колико неснађено. Није био сигуран да ли да ступи корак напред, према столу за којим је седео човек који јесте био само министар иностраних дела, али није било дилеме да је, уз новог и још увек на Србију ненавикнутог краља, у питању најмоћнији човек у држави. Младић је, иако по природи сталожен, био донекле оптерећен неопходном етикецијом са којом ће приступити човеку који треба да га прими у дипломатску службу. Стога је, након што је ушао и једва чујно за собом затворио врата, остао да стоји у довратку, чекајући да га министар ослови, па да приђе. То се, међутим, није догодило и младић је, чинило му се, већ минутима био на ничијој земљи између ходника и кабинета. Најзад, човек за столом, обрастао у дугу седу браду, подиже поглед са Политике, новина које су кренуле да излазе пре неки месец, а већ су му постале мрске, и наоко изненађено примети младићево присуство. Очи изнад браде се благо насмешише, па се министар мирним и повремено претихим гласом обрати младићу.
– О, Ракићу, ти ли си? Уђи, уђи, шта ту стојиш? – Милан Ракић ступи у просторију, најзад се мало одмакавши од врата. – Колико те нисам видео, кад ми рекоше да те, овај, примамо, баш се обрадовах. Тачно ме нека сета спопаде. Види га… као да Миту у теби видим, исти поглед, ако си се на њега уметнуо, велике те ствари чекају. Не стој ту, седи – показа му на столицу која је стајала са друге стране радног стола.
– Merci beaucoup, votre excellence. Je suis très honoré – рече Ракић на француском, више из навике.
– Не мораш ме ословљавати. Ми смо стари знанци, сећам те се кад си оволики био. И молим те, српски говори, биће довољно прилике за француски, на уши ће ти изаћи. Па ти си поодавно дошао из Париза?
– Хвала, господине Пашићу… чика Бајо – Ракић се присети како је некад ословљавао познаника свога оца. – Ево, у Француској сам добио licencié en droit… овај, права сам свршио пре две године, радио сам у Извозној банци, сад сам при Министарству финансија, па рекох, ако има прилике, увек сам мислио да бих се у дипломатији радо нашао, али на испомоћ држави ако сам потребит и ако узмогнем, где год ме се стави, радићу.
– Не буди скроман, Ракићу, уколико се нађеш у дипломатији, ту су бесни керови, мораш бити диваљ вук да их савладаш. Али вук са манирима! Све „молим лепо” и делиш рукољубе, али радиш како се теби свиди. Не кажем да газиш преко мртвих – Пашић застаде на тренутак и пресече Ракића погледом, па настави – него да мораш са тим алама као раван да стојиш. Разумеш ме?
Ракић само климну главом, благо престрашен Пашићевим речима.
– Него, ти си, чујем, и песник, је ли? – пређе Пашић одједном на другу тему, а глас му постаде још тиши и блажи. – Изашла ти је књига песама ту скоро?
Ракић крену са извесним жаром да објашњава:
– Јесте, чика Бајо. Књижевност ме увек врло занимала, али сам тек у Паризу кренуо мало озбиљније да пишем. Дошао сам у Париз да, поред осталог, проучавам Верлена, Теофила Готјеа, парнасовце, али сам, мислим, заправо научио да више ценим нашу народну поезију и… ето, тако је кренуло… – Ракићу је ова тема била свакако дража, али је у пола реченице схватио да можда досађује упосленом државнику кога брига и за Готјеа и за парнасовце и за ларпурлартизам, ако је уопште чуо за њих. Пашић, међутим, настави, као да и њега ова тема необично занима.
– Тако је кренуло… – понови Пашић замишљено. – Тако је, јелда, кренуло. Није чудо да је тако кренуло, увек си се ти бавио, да кажем, литературом. Је ли тако? Ниси ли био у оној дружини при Другој гимназији? Гимназијалац се зваше? И лист сте чак издавали?
Ракић благо поцрвене, не знајући шта би рекао. Мислио је да су на Гимназијалац сви заборавили, прошло је десет година отада. Ипак, би му драго што је чак и неко попут Пашића знао за ту њихову литерарну дружину.
– Јесте, чика Бајо, али нисам ја ту био нешто нарочито битан, био сам и међу млађима, само сам једну песму ту објавио, углавном сам писао прозу и критику.
– Јесте, јесте… Главни је био, ако се сећам, како се зове, сиротог Панте Дробњака син, је л’ тако беше, како се зваше… – беспрекорно памћење је изгледа у веома ретким тренуцима издавало Пашића.
– Јанићије Дробњак – рече Ракић, док му jе црвенило прелазило у пепељасту убледелост. – Он је умро – превали Ракић преко уста, не знајући шта би додао. – То је бескрајна штета, био ми је најбољи друг.
– Умро? – рече Пашић изненађено, али одмах настави, прилагођавајући се тој новој вести. – А да, оно јесте, умро у Паризу, беше, пре коју годину?
– Пре пет година, у лето 1899. је умро, напречац. Две је године био старији од мене, имао је 25 година – а онда, као да је морао да каже нешто што га нико није питао – и ја сам тад био у Паризу.
Пашић се замисли, као да нешто пресабира.
– Баш је таленат био, и представу ону је написао, како се зове…
Ракић одједном осети како га нешто стеже и желео је да се врати на тему дипломатске етикеције, али није имао избора.
– Потоњи деспот, да. Изванредна представа. Написао ју је негде пред крај гимназије. Заједно смо ишли код Милована Глишића да га молимо да је стави на репертоар Народног позоришта.
– Јесте, гледао сам. У стиховима је било, али некако неусиљено. Чак ни Гргурова није преглумљивала, а она увек преглумљује… А он, ништа после није објавио?
– Није – рече кратко Ракић.
– Занимљиво – Пашић поглади браду. – А ту је драму написао још када, има како сам је гледао… Зашто ништа друго није написао? – Пашић љубопитљиво погледа Ракића, али одмах настави: – Писао песме у гимназији, напише драму у стиховима са 18 година, изведу је у Народном позоришту, а он до 25. године не напише више ништа и онда умре тако, напречац.
– Не знам – рече Ракић. – Мислим да је нешто и писао, али није више објавио ништа – рече тихим гласом – прошла је која година, отишао је у Париз и умро. Ненакнадива штета – Ракић је на крају малтене шапутао.
– Хм, да – рече Пашић – нешто је и писао, мислиш. Штета што нико није потражио те песме – Пашић је говорио веома полако, али је нетремице посматрао Ракића – па нек их објави под којим год именом, само је штета да нестану. – Пашићеве очи као да су покушавале да кроз поглед продру у дно Ракићеве душе. – Него, пусти то. Кад си ти почео да пишеш, како одједном у Паризу, на студијама почне тако нешто да те хвата? Мени је поезија као нека грозница, сви су песници малко као под врућицом. Како је тебе ухватило то?
Ракић је био ужаснут и осећао је да је и он сад под врућицом, али је само желео да заврши разговор и оде одатле, нека се тера и посао и дипломатија, шта фали Министарству финансија. – Па у Паризу сам први пут озбиљније песме писао. Бејасмо од дуга времена направили један concours poétique и ја сам неке песме ту написао, исмејасмо се сви и ја и заборавих после на њих. И тек је после годину-две Коча Кумануди поменуо те песме Богдану Поповићу и он их објави у Гласнику. То је све био један случај – заврши Ракић једва чујно, као да је за нешто крив.
– Јесте, кад је то онда могло бити, неке 1899, 1900? – задржа Пашић наивну љубопитљивост.
– Тако некако, не сећам се – промрмља Ракић. – Све је то било спонтано – рече, као да се правда.
– Свака част – рече Пашић – прве песме напишеш, овај, спонтано 1900, две године касније их објавиш, овај, случајно, и онда годину касније објавиш целу збирку песама и чак те и оно злоперо Скерлић нахвали. То је нешто.
Милан Ракић само беспомоћно слегну раменима.
Пашић га погледа још једном, а онда скрену поглед као да нешто тражи у новинама које су лежале пред њим. Онда, након коју десетину секунди, поново проговори.
– Има један руски писац, Достојевски, не знам јеси ли чуо за њега – Ракић једва приметно климну главом, иако је ово питање за њега било малтене увредљиво – читао сам, овај, његов роман Преступ и казна, има ту занимљив део, кад инспектор испитује убицу и тако он, овај, на крају њега наведе да призна злочин – поново погледа Ракића, изразом лица неразазнатљивим, скривеним иза густе браде. – И сад се о њему много прича, имао је много утицаја на нове писце. Та, како је зову, психолошка књижевност, чуо си за њу сигурно. А то је свакодневица у политици и у дипломатији, само је не зовемо психологија, него ти лепо причаш, као ево ми сада, а само извлачиш из овог другог оно што ти треба. А он, ако издржи то и не ода ништа, за разлику од тог сиротана код Достојевског, онда значи да је добар дипломат. Мора свашта да се истрпи у дипломатији. Та ваша књижевност можда крије разне мудрости, али битније је да научиш да ћутиш уместо што причаш. Свиђа ми се што умеш и да причаш, и да пишеш, али и да ћутиш – рече Пашић, а Ракић једва да је нешто разумео од онога што му је рекао.
– Хвала, господине министре – рече Ракић, не могавши да га ослови оним присним надимком под којим га је знао од детињства. – Како год ви кажете.
– Кажем, кажем – рече Пашић – биће од тебе добар дипломат. За песника не знам, можда ти и пресахне инспирација, ово ипак није Париз, шта ћеш, али дар ћутања се теже губи од дара причања. – Пашић устаде, а за њим и Ракић, који као да је једва чекао завршетак овог ислеђења – добро дошао у дипломатску службу. А ако те ко пита шта смо причали, реци само да сам ти рекао да сам чуо да ти певаш песме, али у спољној политици нема певања, него има све да чуваш у државну тајну, као што девојка има да чува… овај… пре него што се уда. Тако нешто реци. И нико те више ништа неће питати.
Пашић чврсто стегну Ракићеву руку и задржа је који секунд, а очи као да му се осмехнуше. Ракић, пак, брже-боље промрмља неколико куртоазних речи, па изађе из министарског кабинета, малтене трчећи низ степенице умакну из зграде као да га неко јури, а онда, кад је најзад замакао за други угао, довољно далеко од Министарства, ослони се о неку ограду, разлабави машну која као да га је гушила, покри лице руком и крену да неутешно плаче.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.