Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Радивој Радуловић
Црни ас, црвени пуб
У времену између тешких беда – једне која је прошла и једне која се помаља – међу народом који је изгубио свој баланс и ваља се свакодневно између ексцеса и немаштине, помоле се приче о невероватном и незамисливом, пропраћени наивним покушајима рационализације који би све приписали масовној хистерији разуздане руље. Међутим, саме приче, замућене надодатим нијансама мистерије или детаљима који по свим правилима не би могли бити ту, полако избледе из колективног, остављајући за собом само ракијски задах и мрмљања поред ватре.
Било је то тридесетих година, у једном боемском кварту. Оловне завесе сивог неба се раширише над градом и пустише легије крупних капи на калдрмисане улице, обавијајући уличну расвету прскавом светлином и терајући случајне пролазнике да улете у оближњу кафану, тада врло познати Вавилон. Један од тих случајних пролазника је иначе, након што се отрезнио, тврдио како је видео једног чудноватог човека како лаганим ходом, који је пратио некакав клепетајући звук, шета по киши и одбија да пожури. Можете замислити изненађење тог истог пролазника када је крајичком ока опазио тог истог човека, сувог и широко насмејаног за карташким столом.
Добро бисте погодили ако бисте рекли да је тај дошљак срж овог догађања о којем се и даље повремено приповеда у мутним коцкарским круговима. Како га описати када нико не може да каже засигурно како је изгледао? Неки су рекли да је био висок до таванице, голог лица и искричавих, светлих очију, док су га други описивали као ниског и робусног и веома дугих бркова. Оно што је сигурно је да је носио веома дугачак црвен мантил и да је врашки добро играо карте.
Гости се поређаше за округлим столовима и тишину кафане замени весело куцкање дебелих стаклених кригли пуних пенушавог пива и жамор покисле раје. Сваки сто је причао сам са собом преко карираних столњака, међутим, како је тама ноћи бивала дубља ван прозора, а соба све задимљенија дуваном и испарењима алкохола, карташи биваше све гласнији и привлачнији посматрачима. Ту су седели уобичајени кривци: лихвар који је највише волео да се коцка имовинама својих клијената, пандур Жаре, два каријерна коцкара и наравно, мистериозни човек који је свакоме давао другачије име. Ту је још једна потешкоћа у идентификацији: нико не зна како се враг зове! Једнима је рекао Дамјан, другима је рекао Аранђел, а трећи су пак чули Сими. Било како год, по први пут у богзна колико времена неко је драо коцкаре у њиховим играма.
Циничне осмехе и лаконично фрктање су брзо заменили повици неверовања и чисте, голе узрујаности губитника како је тај странац скупљао све веће богатство на својој ивици стола, док се он цело време церио попут какве прерасле мачке, шиљастих ушију и изненађујуће оштрих бљештавих зуба. Поврх згужваних новчаница разних вредности, са тог змајског товара блага преливали су се накит, сатови и табакере, а на ивици стола је и завршио лихваров позлаћени штап, који је он носао са собом више из фазона него из потребе. Мада, морао је признати (и често инсистирати) да га након те ноћи нешто нарочито жига онај гелер у нози што је зарадио на фронту. Изванредан призор, који привуче на себе много пажње.
Прво су се придружили околни столови, фасцинирани невероватном срећом овог чудноватог придошлице који је успео да одере најпознатије коцкаре града за све што имају сем одеће, а затим и то, натеравши Жара пандура да се скине до појаса и остави кошуљу и капут на столу. Он је, са својих сто и кусур кила, био једна смешна појава тад – ћелав, знојав и црвен у лицу као квргави парадајз. Након што се он отетурао мртав пијан од коцкарског стола, нови седе на његово место, а иза те столице поче се формирати ред заинтересованих коцкара, а за њима заинтересованих лаика који не би умели да разликују таблић од покера, али свакако подједнако радих да окушају своју срећу.
Требало би, зарад атмосфере, описати ту руљу квазикарташа. Тако из даљине, кроз дим и испарења кафане, изгледали су помало као осуђеници, вођени некаквом казном које нико није био свестан. Знојави под својим оделима и опуштених крагни, они су нервозно намештали своје сатове, подешавали манжетне сакоа и загледали ципеле, као да су тражили неки наговештај који би их начинио бољим коцкарима. Није да им је много значило, јер чим би се те већински бркате гримасе упустиле у лихварски плес нагодбе и клађења, исти ти сатови и блиставе манжетне би се нашле на сада већ позамашном товару блага испред насмејаног странца у црвеном мантилу, који би грамзиво раширених руку то све прибијао уза себе. Они би покушавали да се нагоде, да нуде што год још нађу, само да продуже игру, само да дају себи још једну шансу да поврате уложено. Један је био спреман да уложи све што носи на себи, укључујући и доњи веш, само да проба још једном. Гологузи Маре није успео да поправи своју репутацију након те ноћи, с обзиром на то да су му неких педесет година касније управо тај надимак замало ставили на надгробну плочу.
А онај странац у црвеном се све више смејао. Брзи посетиоци његовог стола – а заиста јесте постао његов – схватили су након неког времена да он са сваким новим противником почиње игру исто: рукује се са њима и упита их за име, што ови обично без устручавања изговоре, на шта се овај широко насмеје и раздели карте. Међу женском популацијом кафане је, наизглед због тога, оставио дојам правог џентлмена, док су га мушки гледали с презрењем, али и с неким благим, необјашњивим страхом.
Ноћ је одмицала, наизглед све тамнија, а победнички низ Црвеног није јењавао. Међу последњима који су окушали срећу био је и каванџија Жиле, који је након пар пораза био спреман да уложи и своју рођену кафану што ју је од војничке пензије подигао. Ту се, пак, деси нешто што је било први наговештај краја те вечери вавилонских баханалија. Само што је Жиле извадио тапију кафане и безмал је стуштио на сто довољном силином да дрво преполови, ту га заустави један дотада неупечатљив младић. Мршав, низак, развученог осмеха и ретке брадице по образима. Ухвати га за раме и рече, меким гласом који је текао као вино: – Мислим да је мој ред да играм сад, господине. – Жиле, закрвављених очију, прострели младунца погледом испод густих обрва, али чим га погледа, он се некако скупи и одгмиза назад иза шанка, да риба мусаву плочу од храстовине.
Разговор младића и Црвеног остаде забележен међу гостима. – Изволи, Мали – насмеја се широко Црвени показујући шиљатим ноктима на столицу – а како се ти зовеш? – Младеж се насмеја и постави се за сто: – Ех сад, прво да играмо, па ћу ти можда рећи. – Црвени се намршти. То је био први пут да га неко види намрштеног и није им било свеједно. Он погледа остале за столом и самим погледом који је пуцао попут бича отерао их, остављајући само Малог и себе.
Црвени тад привуче шпил карата себи и поче да их меша нешто врашки дуго, сваки је покрет прстију премеравао, свако таласање папира рачунао. Док је вртео карте око себе, предложи да одиграју партију покера, господске игре. Мали је климнуо главом. Окупљени, поређани у круг око стола, газећи једни преко других да би се што више примакли и видели чудновати двобој, одређен ничим мањим него самом судбином.
Уз шушкање папира, карте се поделише. На талону јака комбинација – десетка и дама, херц. Зној је избијао из сваке поре и у тој тишини се његов ток јасно чуо, чак је и киша попустила свој налет на бедеме ове куле, као да сами облаци прислушкују. Они провераваше своје карте сваки час, све као да их заборављају. Црвени смело дода на свој залог, а Мали га испрати. Окупљени гости се примакоше још више столом и њихове гримасе одаваше много више него што би лица играча икада могла, али они не гледаше у њих. На моменте, чак, чинило се да они ни не постоје за њих.
– Шта кажеш да повећамо улоге? – вели му Мали преко својих карата – ако победиш, дајем ти своје име.
Црвени, подбочен на столицу, ни не гледајући у своју руку, прозбори дубоким гласом:
– А ако изгубим?
– Одлазиш и не враћаш се, никад.
Под мутним светлом кафане, осмех Црвеног се неприродно рашири и забљешта, и климну му главом.
Трећа карта паде на талон – кец, срце. Црвени се гласно насмеја, ехом који је тресао до коске: – Блефираш, Мали! – Бацио је карте на сто – два пара, ас и десет. Публика гласно уздахну, једна дама чак и паде ничице у нежни загрљај тврде столице за шанком. Мали, међутим, не рече ништа. Чак се ни не насмеја док је публика са узвицима невероватног усхићења гледала како нежна, бледа шака на сто испусти божанствену комбинацију – црвеног краља и црвеног пуба.
Црвени дошљак, бесан и пренеражен оваквим обртом среће, једном шаком одбаци сто у страну, киптећи и пушећи се. Све оне паре, сатови, накит и одећа разлетеше се као перје кафаном и многи полетеше за својим поседом, али се Мали не помери из своје столице док је Црвени као кип стајао пред њиме, растући чак до таванице како неки тврде. Неки су били спремни да повичу милицију, али овај не учини ништа. – Имали смо договор, ипак – Мали му се насмеја. Црвени спусти поглед, а затим дохвати онај позлаћени штап са земље. – Задржаћу ово – рекао је бесно и похитао ка вратима. Мали само одмахну руком и оде негде у страну, где су га дочекали пићима и похвалама.
И гле, ноћ се рашчистила и народ полако поче да мили напоље на мутну, градску зору. Мокри плочници тапкаше корацима и сви одоше кућама, збуњени, али некако – срећни. За оног дошљака треба рећи још да један од сведока тврди да је свој шешир дохватио нечим што личи на реп пре но што је нестао у сенкама праскозорја.