Награђена прича на конкурсу Са калдрме и сокака
Душан Генц
Блудник
Дешавало се то повремено, да се риба једноставно притаји. Код високих температура, кад се вода прегреје, или кад почне нагло да надолази или опада. Просто, рибе нема ни од корова. Негде се завуче и мирује, ћути, не узима храну, чека ваљда боље дане. Тада нема ни улова. Мреже су празне, узалуд аласи прегледају вршке и бубњеве. Сретен би тада извлачио чун на обалу из шупе, узимао мистрију и бавио се зидарским, маорским послом.
– Јеси чуо, Срето? Мајстор Бауман тражи зидаре, антлогоре и кубикаше. О трошку магистрата зидају се две куле светиље на ушћу Тамиша. Потребује раденике.
Риба је поново почела да ради, но Срета није хтео да напусти тежак али добро плаћен посао зидара на светионицима. Успевао је да увече, сутоном, рашири мреже, па по месечини веслајући, уз крекет жаба притера чамац на пристан код скеле испод Преображењске цркве и пожури кући да легне, да би већ после четири сата сна, у сивкасто праскозорје, поново био на води. Посрећило му се. Неколико пута је извукао пуне мреже. Вретенасти шарани, вижљасти смуђеви и два сома педесеткилаша напунили су му буђелар. Није послушао матер. Уместо да чува новце, остварио је давнашњи сан. Купио је бицикл, велосипед, точак, како су га звали паори, горњани. Ко му је сад раван? Сад може да се учлани у Варошко велосипедско друштво равноправно са газдачким синовима, младим банкарским службеницима и апотекарским помоћницима, па у време поподневне променаде, ослоњен на бицикл на завршетку корзоа, шацује младе госпојице у новим тоалетама, са лепезама и амбрелима у нежним ручицама. Али, то ће мало да причека. Није било времена за корзо. Чим би рано ујутро бирташима и кафеџијама продао уловљену рибу на састајалишту аласа код скеле, узјашио би точак и упутио се кроз уснулу варош ка градилишту. Јабучким сокаком би претекао понеку запрегу, па минуо између железничке станице, кафане Крагујевац и спратне куће са црвеним фењером на прочељу, до’ватио се пруге и поред Тамиша надомак црвеног магацина поздравио лучке раднике. Онда би угледао велелепну новоизграђену зграду свиларе и ту би застао, да кобајаги поново причврсти штипаљку на десној ногавици. Није се он ту заустављао без разлога. Сазнао је да девојче, преља у свилари, станује у швапском делу вароши, надомак Народне баште и да јој је отац шустер. Јелица се зове и има шеснајс’ љета. Било му је довољно само да је види, па да му цео дан на градилишту прође као трен. Лебдео му је пред очима њен лик, складна фигура, осмех, стидљив али обећавајући.
– Биће сватова – зачикивале су Јелицу уз кикот другарице, раднице у свилари, сведоци јутарњих сусрета. Она је ћутала. Свиђао јој се тај момак на бициклу.
* * *
– Јелице, тражи те један господин – довикнуо је пословођа, покушавајући да надјача буку машина.
– Мене? – зачуђено ће Јелица, упрвши кажипрстом у груди. Пословођа климне главом.
У ходнику испред предионице стајао је елегантан, са штапом и танким кожним рукавицама у рукама. Препознала га је. Био је то господин који ју је са чудним осмехом пратио погледом кад је ономад банула у очеву радионицу.
– Добар дан, госпођице, хтео бих да вам се извиним што вас узнемиравам и замолим вас нешто – испод меканих бркова титрао је опет онај чудан осмех. – Требало је данас да код вашег оца у радионици преузмем поправљене јахаће чизме, али некаквим хитним послом сам спречен. Па бих вас замолио да предате оцу новац и сутра однесете чизме мојој кући, где ће их примити моја госпођа супруга – пружио јој је визит-карту. Златотиском је било написано: „Спирос Веропулос, трговац” и адреса.
Мирисао је на фини дуван и парфем. Његов глас је био мек, умирујућ, али мужеван, глас који није дозвољавао никакав други одговор сем: „Да”.
– Да, господине, донећу вам чизме, сутра по подне – одговорила је без оклевања.
– Хвала вам, госпођице, бићу вам на услузи – пољубио је у надланицу и тек сад испустио њену руку. Неспретно се поклонила и пошла према радионици. После неколико корака се окренула и махнула му. Још увек је стајао и посматрао је.
Закорачила је на улицу са запакованим чизмама. Некакво чудно узбуђење ју је обузело сетивши се јучерашњег догађаја, мекоте усана на својој надланици и миловања бркова господина Веропулоса. Подигла је мараму и покрила косу кад су се прве капи откинуле са небеског свода.
– Јелице – зачула је глас кад је закорачила иза првог угла. Киша је бивала јача.
Господин Веропулос се помолио испод покретне надстрешнице фијакера.
– Покиснућете. Брзо, овамо.
–Марама ти је скроз мокра – рекао је и помиловао јој влажну косу кад је села у фијакер. Опет је осетила мирис дувана и парфема. Пољубио ју је. Жмарци су јој се спустили низ кичму.
– Немојте, господине – промрмљала је, а онда му се инстинктом женке препустила.
Узалуд га је чекала, прижељкивала његова миловања, чезнула за њим. Дани су пролазили. Није се појављивао.
Али свакодневно се појављивао Сретен на бициклу. Чежњиво је пратио погледом, док једног дана није изговорио: „Јелице, удај се за мене.”
Спирос Веропулос, кога су житељи вароши звали Грк, заправо и није био Грк, већ Цинцарин који се оженио ћерком богатог солунског трговца и ушао у ортаклук са тастом и шураком, па преузео њихово презиме Веропулос. Шта се тачно десило тамо у Солуну, не знамо, прича се да се спетљао са рођеном шурњајом, таст и шурак су раскинули ортаклук са Спиром, исплатили га и отерали да га више њихове очи не виде. Тако је због швалерисања несташни Спира ухлебљење потражио на југу Аустроугарске и ту у нашој вароши отворио дућан. Није му било лако. За конкуренте је имао бројне трговце, Швабе, Јевреје, Србе… Није му било лако ни због свакодневних тужних, прекоревајућих погледа повређене, увређене и понижене, животне му сапутнице – тамнооке Елени.
Али изборио се са бројним недаћама овај вешт трговац, поготово јер је успоставио добре везе са свињарским трговцима из Пожаревца, тамо преко Дунава у Краљевини Србији.
Тако је, упркос свим настојањима конкуренције да му скрешу крила, развио и трговину свињама са пештанским лиферантима меса за војску и продају бакалука у варошком дућану.
Но изгледа да су му клетве дошле главе. Гласно су изговорили клетву, било је сведока, кад су исплатили и заувек окренули леђа зету Спири таст и шурак. Био је и остао блудник. Неизлечив. У немоћи, при свакој причи која је доспела до ушију тужнооке госпа Јелене о новом неверству оца њихове деце, она би промрмљала или помислила: „Проклет био!”
Спирос Веропулос, у лето 1911, по окончању петогодишњег Царинског рата између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије, у једној пожаревачкој кафани се нашао са марвеним трговцима и уз печење и шприцере уговорио веома берићетан посао. Трљао је руке не само због звекета златника са ликом Франца Јозефа, који је унапред чуо, већ и због очекиваних страсних пољубаца фрау Елизабете, супруге шефа царине у Панчеву, која га је очекивала изнајмљеној соби гранд хотела Хунгариа у вароши панчевачкој. Ко ће да чека сутрашњи дан и путничку лађу, кад крв ври, а зов тела мужјака надјача разум. Укрцао се Спирос у дереглију са чопором свиња које је управо купио, упркос тамном зиду облака који се формирао тамо негде изнад Ковина. Ветруштина је дунула изненада, а киша се просула као из кабла кад се дереглија нашла надомак Панчева, ту негде између аде Форконтумац и два светионика на ушћу Тамиша. Пловило се опасно нагнуло на једну страну, а следећи удар ветра преврне дрвену дереглију и уместо у мекој постељи, међу ногама заносне фрау Елизабете, несрећни љубавник се нађе заједно са свињама и посадом у разбеснелим таласима Дунава. Неколико свиња је испливало на обалу. За телом Спироса Веропулоса се још увек трага.
* * *
„Јелице, није први пут да са мрежом извучем дављеника, али досад су то били безимени несрећници које не познајем. Данас сам извадио Грка, трговца Спиру.”
У дворишту, седећи у прашини, играо се дечак који је носио Сретеново презиме.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.