Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Стефан Радојковић
Блато
Чачак – кажу, турска реч за блато, не.
Овај мали град некад је зван Градац, а данашње име носи од почетка XV столећа, када га тако поменуше славни Дубровчани око неког судског спора. Значење назива града нема везе са турским језиком, али има везе са блатом. Некада корито Западне Мораве није било укопано, па су земљиште и путеви често били блатњави, те кад наиђе мраз, то се следи, па готово скамени и пут постане чачковит, е па по томе и назваше град.
У овој вароши путеви су одвајкада били лоши, велика река, подбарно земљиште, често каљуга… Већина људи овог места живела је у околних педесетак села, која су као саставни делови некаквог организма повезани са самим средиштем – градом. Ови сељани су са градом нераскидиво везани и у њега су бар једном недељно „силазили”. Након одласка Турака народ је почео све више да силази из села у Чачак и да се ту трајно насељава, оснива куће, занатлијске, трговачке радње, па кафане и мезулане. Брзо је Чачак постао жива варош са свим одликама једнога града, али уз стари проблем пута. Пут и даље блатњав, па чачковит. Неки људи почеше да решавају и овај проблем, да Мораву смирују укопавајући јој корито, а камен са ње носише са собом у варош. Тамо га марљиво усађују један уз други и тако калдрмишу стазе и сокаке. Овај процес је био тежак, како за човека који диже, носи, слаже; тако и за коње, волове, мазге, који овим теретом натоварени превозе камен од реке до вароши.
У Чачку је једна од главних траса водила ка цркви, старој светињи из доба Стефана Немање, која је, као и остале улице, подједнако била чачковита. Уз ову улицу биле су три кафане, од којих је једну држао Антоније Милисављевић, пример успешног грађанина. Са својих око четрдесет година, био је сасвим успешан човек – кућа, жена, кафана, углед међу народом. У то време народ је посећивао кафане, па је било посла и није било неке неправедне конкуренције међу кафеџијама. Тако је и Антоније јако блиско сарађивао и друговао са власником суседне кафане, неким Цинцарином пореклом из Јањине, тако прозваним Јањом, али и са осталим колегама.
Овај кафеџија, Антоније, је нарочито загризао за калдрмисање црквене улице, па је позајмио коња од свог венчаног кума из суседног села Јездине, те унајмио пар младића и ухватио се посла. Почео је скоро свако јутро довозити камен са Мораве, а потом исто муком по цело подне клечао и усађивао камен, па га тукао мацолом, те трошио шаке, руке, леђа… Све са својим циљем да се реши оног блата и добије утабане камене стазе, лако проходне и по највећим кишама.
За ово време његова жена, Злата, ради сама у кафани и уз сличне муке целу кућу на леђима држи. Кува, спрема, трчи, чисти… Била је неку годину млађа од мужа, црна, у мараму завијена, увек ведра лица али ћутна. О Злати се не зна много, она је, како је то често и било у та времена, у сенци свога успешног мужа. Чак је ни варошке жене нису нешто помињале јер није била много дружељубива, а како би и стигла у то време мужевљевих неимарских подухвата када из кафане и куће није ни излазила? Ретки помени ове вредне и смерне домаћице углавном су били пуни жаљења због њеног бремена, тешког побачаја пре неку годину, када јој свој крвавој једва живот сачуваше бабичко умеће жене Јања Цинцарина и небројане молитве њеног мужа. Злата преживе, а дете не, и она више никад не заче. Антоније и Злата су ово добро поднели, ако је то могуће, или је бар тако деловало; колико је њима тешко било у наредним годинама и схватању да потомства неће бити, сами бог зна. Антоније је муку потискивао радом, а сада се заложио овом калдрмисању, које је добро кренуло и наилазило на поздраве од свих комшија и пролазника. Он је овај посао примио к срцу и то му поста једина тема о којој је мислио и зборио. О томе је маштао са женом, гостима, Јањом и кумом из Јездине, кога је у ово време ванредно често виђао јер је стално морао коња изнова да зајми јер је и кум имао потребу за овом рагом због разних сеоских послова. На сваких пар дана морао је куму да врати или узме коња, а уједно и снабде своју кафану робом, највише вином и ракијом, којима је кум, а и ово село обиловало.
Кумство је било старо и пуно поштовања, како у Срба и бива. Кум је био из угледне сеоске породице која је живела у задружној заједници, пуној кући најближих сродника и снаја, а са њима је било и једно сироче. Кум је у кући имао једну сироту слушкињу коју његови родитељи пронађоше у јаслама као тек рођено бепче. Нико није знао чије је, па је ови племенити сељаци одгајише као слушкињу и назваше Рада. Девојчица је до овог времена већ израсла у здраву петнаестогодишњакињу, јако лепог пегавог лица и риђе косе. Ова коса је изгледа и била повод за сеоске приче и отровна говоркања. Причало се да је ћерка на силу узете девојке од неког Турчина Риђан-аге који је господарио суседним селом. Никакве повезаности ова прича није имала, тај ага се још давно преставио, тамошњи сељани га чак по добру памте, па и село по њему назваше Риђаге. Него тако бива, сеоским аброношама је, изгледа, запала за око девојчина лепота и њена необична риђост, па их тако усмери на Турчиново име – Риђан.
Антоније, који је у ово време чешће долазио у Јездину, по први пут озбиљно уочи риђу Раду и би изненађен девојчином лепотом, смерношћу, лакоћом покрета, умешношћу у кућном раду. То му се свиди, па предложи куму да је поведе са собом у кафану да помогне Злати у послу и научи се кафеџијским и градским животом. Знао је Антоније да би та помоћ њему, а тек Злати, много значила, па натера кума на разматрање. Куму није баш жеља била да ову девојку, иако сироче, дâ у кафану, а опет знао је да би била у доброј кући и можда би наишао неки добар младожења, што је увек било у глави домаћинима који у кући имају женску чељад. Кум се пар дана размисли и ипак реши да ово питање одложи бар још годину дана и дâ себи прилике да пронађе и какву другу шансу Ради. Оде код Антонија неки дан у варош да му то саопшти. Нађоше се у кафани, запричаше, па и мало запише. Би тад жао Антонију због кумове одлуке, али је прихвати. Ове приче чу Злата, али кроз рад, па их и не разуме добро, чак лоше и скроз погрешно. Она се забрину и тај чест женски црв сумње проради и њу наведе да причу попуни погрешно, па разуме скроз другачије, као њену замену за младу девојку. Побеже кући и тамо се силно расплака ударајући се у стомак уз ридање клевши себе, мужа, судбину…
Увече, како кум оде, Антоније крену кући. Тамо у Злату као да је сами ђаво ушао, те скочи на припитог мужа и поче га клети и клеветати где он проводи дане и шта ради. Антоније, у неверици, увређен женином сумњом, избезумљен, изађе пред кућу и узе један камен од оног калдрмисања и рече јој: „Ево где сам и шта радим”, па у налету беса истим каменом удари жену у главу, свом снагом. Паде Злата, на месту разбијене главе, мртва. Антоније испусти камен, седе, не зна где се налази. Убица поста вољене жене. Гледа, крв куља. Он брзо оде, као да може нешто да исправи, те узе будак и поче копати у дворишту. Ископа рупу и затрпа своју Злату до зоре. Ујутру седи, пред кућом сав блатњав и гледа у мучене руке, без гласа, празан.
Како је сунце почело пробијати, онај кумов коњ пред авлијом поче рзати као никад дотад, а Антоније седи непомичан. Први наиђе Јањо и виде овај призор, коњ везан уз капију рже и пропиње се на задње ноге, домаћин сав у блату умазан пред вратима седи, а у дворишту копина налик на гроб. Уплашен, дозва Антонија не смевши да уђе у двориште, а овај, нем и непомичан, гледа час у земљу, час у руке, блатњаве. Цинцарин, полуукочен, окрену корак назад и оде пандурима.
После су све жандари истражили, па ухапсили и обесили Антонија, осуђеног за женоубиство. Он је пред казну сву имовину преписао општини јер није имао потомака. Кафана је још мало радила под закупом, па оста упамћена као Општинска кафана. После се затвори, ал’ ево данас је отприлике на истом месту најпопуларнији кафић у Чачку, та улица одавно више није блатњава.
Прошле године су градске власти наново реконструисале и калдрмисале ову улицу и ту пронашли још нека закопана тела, додуше из средњег века. Ја пролазих туда, па се мислих цео дан, Боже, није она Злата била једина.
Прича инспирисана истинитим догађајима.