Четврта награда на конкурсу Са калдрме и сокака
Батрић Ћаловић
Бели зумбули у одбрани Београда 1915.
Има ли града на свету који је више нападан, рушен и бомбардован од Београда? Ако и постоји, Београд га сигурно прати у стопу, налазећи се увек на самом врху страдалних градова света. Веома је важно да памтимо све његове многобројне браниоце, не само у рату, већ и у миру; од чистача улица до старих аласа. Београд се брани и рађањем, добротом, међусобним уважавањем, песмом, знањем, васпитањем, културом, уметношћу, спортом, хумором, шармом, чувањем природе… а љубављу највише.
***
Ипак, нарочито место у повесници српске престонице заузимају ратници-хероји који су дали најдрагоценије што су имали, своје животе, гинући беспоштедно. Овај град, мученик и победник, одувек је брањен добровољним жртвама својих јунака. Један од таквих, који је био решен да 1915. одбрани Београд, спреман да часно погине за краља и отаџбину, да не погази војничку заклетву, био је, и остао, храбри патриота, Београђанин, Ђорђе Рош. Ратник. Пилот. Бизнисмен. Дародавац. Почасни конзул. Велики добротвор цркава. Једини човек који није био монах, а почива у порти манастира Хиландара. Заједно са другим ратницама српским, он је учествовао у бици која је названа „херојска одбрана Београда”, када је војно и бројно јачи непријатељ напао српског војника, слабијег у наоружању, али не и у моралу. Није било никаквих изгледа да се браниоци одбране. Свесно су гинули како би се преостале српске трупе, народ, жене и деца, безбедно повукли. Као код Спартанаца, повлачење се, у овој бици, није помињало. Ако је и било одступања, онда су то била тактичка прегруписавања, са само једном мишљу, да се по сваку цену, што дуже, одбрани светиња, град који се никоме без борбе не покорава. Командант 2. батаљона 10. кадровског пука, мајор Драгутин Гавриловић, наредио је још два дана пре напада аустроугарских јединица на Београд да се копају ровови близу саме реке, у самој линији дунавске обале. У ровове за клечећи став вода је делимично улазила. Ђорђе Рош се питао, мокрих чизама, чему служе овакви поплављени ископи у тлу. Јесу ли српски ратници војници или рониоци? Значај њихов схватио је тек када је отпочела борба два дана касније на Дунавском кеју. Тада су ове удубине крај саме воде, у заклону шуме, спасиле многе животе српских бранитеља престонице, у време ураганске канонаде аустроугарске артиљерије.
На дан 5. октобра 1915. бомбардован је Београд преко читавог дана. Остало је записано да је преко 30.000 граната испаљено само тог првог дана од стране аустроугарских и немачких јединица. Два дана касније непријатељ је почео да прелази реку, да се искрцава на нашу обалу. Аустроугарски митраљези бесомучно су рафалима косили све пред собом. Сједињене непријатељске војске, аустроугарско-немачке, напале су Србију и српску престоницу 6. октобра. Иако Српска врховна команда није избрисала ниједног живог војника из евиденције, мајор Драгутин Гавриловић одржао је херојски говор, како би надахнуо ратнике да крену у јуриш, против много надмоћније војне силе. Велики терет у ратним дејствима припао је баш мајору Гавриловићу и младом официру Рошу.
У ваздуху, који је мирисао на барут, сумпор и паљевину, ратници су осећали да се догађа нешто страшно, а у исто време величанствено. После невиђеног дејства артиљерије, која је дизала у ваздух читаве куће, чупала из корена велико дрвеће, Ђорђе Рош се са својим војницима инстинктивно померио у прве ровове, крај Дунава, и тако спасао свој вод од сигурног уништења. У суморном, јесењем дану, небо је било још црње него обично. Читаве ноћи на опрезу, није могао да заспи ни час. У зору, око четири сата, поново је ураганска ватра отпочела, око насипа железничке пруге, на којем је био Рош са војницима. Свуда су увис лизали пламени језици, а барутни димови врхунили су ка небу, док су детонације непрестано, страховито бубњале. Дунавски кеј постао је „Кеј мртвих”. Три српске чете јуришале су на аустроугарске митраљезе, који су их немилице косили, док је у олуцима тротоара, уместо кише, текла људска крв. Са свих страна тучене, гинуле су читаве групе војника, затрпаване земљом. У оближњој кланици урликала је живоспаљивана стока. Храна војсци није слата, а послати ордонанси се више нису враћали, гинући на свом путу. Непријатељ је преко постављених понтонских мостова упорно вршио десант већ од пола сата после поноћи. Код кафане Шаран одвијала се жестока борба. Заморен и изнурен до крајњих граница од захуктале борбе, напрезања и неспавања, Ђорђе Рош је распукнуту електричну лампицу, у облику ножа, заривао себи у леву руку и секао је уздуж, како би сабрао своје расуте живце. Ситуација је била очајна. На улицама су лежали разбацани лешеви, већина у плавим жандармеријским униформама. На крају Улице Риге од Фере Рош је видео препун ров, до врха напуњен лешевима наших жандара. Непријатељ је навирао са свих страна преко понтонских мостова. Од поноћи до четири сата ујутру водиле су се жестоке борбе, а онда је Рош са својим водом морао да одступи, тетурајући се ка огромним рупама, које су створиле експлозије граната. Поједини кратери били су од пет до шест метара дубоки и у њима су са изливеном водом реке пливале рибе. Најпре плотунима из пушака, а онда пакленом брзом паљбом, Рош је са својим војницима, ипак, успео да одбије надирање непријатеља. Агресори су добијали стална појачања, а пушке погинулих српских војника узимали су грађани, па чак и деца, борећи се са пожртвовањем вредним дивљења. Непријатељ је удвостручио своју артиљерију. Грмљавина топова, узвици јунака, клокотање митраљеза, све се измешало у том рашомону смрти.
У краткотрајним тренуцима предаха од борби, мајор-херој је, око 14.30 окупио свој преостали део батаљона, пред кафаном Јасеница на Дорћолу (на углу Улице Мике Аласа и Улице цара Уроша) и одржао чувени говор војницима:
„Јунаци! Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред у славу! За краља и отаџбину!
Живео краљ! Живео Београд!”
Следио је општи јуриш, који, нажалост, није успео да потисне противнике у реку, услед жестоког дејства непријатељске артиљерије и снажног отпора непријатеља. Понесен посебним одушевљењем, након мајоровог говора, Ђорђе Рош, видевши у излогу цвећарске радње беле зумбуле, ударом ноге разбија велико стакло и кити своју војничку капу овим цвећем. И остали војници, као да иду на свадбу, а не у рат, закитили су се, раздрагани. То цвеће јаког и опојног мириса унело је још већи занос међу војнике, прави излив одушевљења.
Рош се последњи пут загрлио са својим потпоручником и уз громогласно „Ура!” полетео ка железничком насипу, заједно са своја три вода. У овом јуришу био је тешко рањен кроз врат. Изгубивши свест, повратио се, напречац. Разазнавао је речи, али ништа није видео. Повише главе чуо је разговор неколико војника који су обилазили рањенике. Расправљали су се да ли је жив или мртав, да ли га треба понети, или оставити. Свуда унаоколо, на Дунавском кеју, губици српске војске били су страховити. Напокон, дошавши себи, затражио је да га пренесу до његовог команданта. Када је, коначно, донет до мајора, и он тада бива тешко рањен у врат, падајући на земљу. Војници су га све до болнице својим телима штитили. Захваљујући милосрдним грађанкама Јелени и Вукосави, Рош је превијен у привременом завојишту, што је спречило оно најгоре. У Душановој улици бр. 6, под сводовима некадашње палате непобедивог војсковође Еугена Савојског, указана му је помоћ. Затим га је Јелена положила на једна врата, те под кишом куршума и граната, уз помоћ жандара, пратила, жртвујући свој живот, све док није пренесен у Војну болницу. Тамо га је оперисао доктор Рајан, шеф америчке мисије, који је дотада са својим тимом, већ 24 сата, на пет операционих столова, непрестано оперисао и спасавао рањене.
Скинули су га са операционог стола и на чаршаву донели у једну мрачну собу, на кревет, где је пао у агонију, лебдећи дуго између живота и смрти, мучен страховитим боловима. У магновењу, видео је јасно како одлази из предивне палате-куће у Катићевој улици, у Београду, у којој је живео са својом породицом. Видео је и један манастир, близу мора, у чијој порти су била два дивна, огромна кипариса. Пратио је себе како борави у њему, како са монасима ради послове које дотада нико други није радио. У порти му се указао и надгробни, скромни крст. На њему је писало његово име. На грчком се појавио натпис места (Уранополиса), где је видео себе старца. Раширио му се осмех, на крвавом лицу, док је полусвестан лежао. Препознао је Свету Гору, најлепшу Богородичину башту Грчке и хришћанског света. Осећао је како га греје топлота Егејског мора. Није још било време за умирање. Ваљало му је пловити новим животом. Преживео је „херојску одбрану Београда”.
Последње две деценије живота био је велики ктитор најзначајније наше амбасаде ван Србије, манастира Хиландара. Почетком марта 1977, у рано јутро, ушавши у чамац, који је из Уранополиса кретао ка Хиландару, одједном се стропоштао на палубу чамца. Упутио је, управо, онако како је и желео, последњи поглед, у правцу омиљеног манастира. За вечни испраћај породица у грчкој цвећари није нашла другог цвећа, тек белих зумбула. На одру господина и ратника био је положен цвет верности и непоколебљивости, цвет карактера Ђорђа Роша и читавог једног храброг поколења.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.