Награђена прича на конкурсу Са калдрме и сокака
Александар Станков
Барут
Врелина се чула тог јулског поподнева 1943. у Нишу. Живи сведок ове несвакидашње појаве био је капетан Милер. Он је дан раније из београдског штаба Гестапоа стигао у Ниш својим цитроеном, од којег се није одвајао последње три године, од оног дана када га је узео од једне јеврејске породице из Варшаве. Толико је било вруће да је, док је шетао од баште хотела Парк до аута, могао на површини поплочане стазе да чује за њега дотада необјашњиво шуштање. Окренуо се ка конобару Радету. Бркати дугајлија, родом из Каменице изнад Ниша, већ се извештио у комуникацији са Немцима, јер им је, како је волео да каже, кувао кафе и прао гаће сваког дана од почетка рата.
– Дођи овамо – рекао му је Милер.
– Ко? Ја? – правио се невешт Раде.
– Да, дођи и клекни.
Чучали су тако заједно док је Милер покушавао да додирне врео камен. Спуштао је главу што је ниже могао, а Раде га је са чуђењем гледао. Како би разбио непријатну тишину, он извади из џепа чешаљ и поче да га провлачи кроз своју већ усијану и зализану косу.
– Врућина… Ја мало-мало, па наквасим главу…
– Ћути! – брецну се Милер. – Слушај.
Раде се укочи како се затекао. Чешаљ му остаде у коси. Рука подигнута високо.
– Је л’ чујеш? – упита Немац.
– Чујем.
– Шта?
– Гори ваздух – рече Раде као из топа.
– Шта кажеш?
– Гори ваздух, капетане.
– Како то?
– Тако ти је код нас. Од Бање па овде до центра, то лети кад спусти врелину низ пут, само да седиш уз ’ладан шприцер и да слушаш како гори ваздух. Пијуцкаш и слушаш како шушти врућина. А можеш и доле на Нишаву, мало да се о’ладиш – објашњавао је Раде.
Испред њих је река текла лењо, скоро непомично. Толико је била мирна да је Милер могао да види обрисе Тврђаве на површини. Али и река и зидине турског утврђења су му стварали непријатан одсјај, па је морао шапку да навлачи скоро до обрва. Нагло је устао, погледао на сат и пожурио ка ауту. Имао је посла данас, тако је он мислио, па је морао да похита у логор, по наредника Шулца. Раде је остао да се чешља, помало збуњен. Схвати и он тада колико је вруће, па отрча до шанка да смућка један шприцер.
И црномањастог осмогодишњака Бранка Ђокића пробудила је врелина. Није могао да спава, па се вртео по кревету са жељом да нађе парче хладног чаршава како би макар још мало украо од сна. Те покушаје је дефинитивно прекинула бука немачких камиона који су се тромо пели уз бубањско брдо. Окупан у зноју, бојажљиво их је гледао кроз завесу коју је у ритму нежне баладе њихао топли ветар. У грдосијама које су у диму и прашини полако нестајале међу дрвећем бубањске шуме, возили су се немачки војници из Фелдкомандатуре 809 и један осуђеник – Милутин Јанковић, звани Пирке. У првом камиону био је стрељачки вод, а у другом само Милутин и два стражара. Ћутали су војници, али не и он. Постављао им је питања, кумио их и молио док је и са њега све цурило испод упаљене цераде. Немци су били неми и хладни на вапаје и сузе. Када су коначно стали, стражари дохватише осуђеника испод мишица и свукоше из камиона.
Капетан Милер и наредник Шулц су стигли пре свих и самозадовољно су пушили цигарете наслоњени на цитроен у хладовини. Гост из Београда се и даље бавио гласном врућином. Њему, који је одрастао у Ахену, а којег је ратни распоред довукао на скоро сам југ Европе, није било јасно како ваздух може да гори и да се чује. Посебно није подносио зној. Све то га је чинило додатно нервозним. Са друге стране, Шулц је одрастао у Келну, али није га то спремило за врућине, већ СС јединица. Ту је научио да се носи са временским и другим неприликама. Приде, откада су пре нешто више од годину дана поједини затвореници побегли из логора, толико је био посвећен сваком задатку да га ништа друго није занимало. И њему је кошуља била натопљена знојем, али је командовао као ономад на обуци надомак Минхена.
Поцепаног и полуголог Пиркета, модрог од батина, поставише прекопута вода већ поређаног у линију. Стрелци су били спремни да на команду још једну душу заувек избришу са овог света.
„Шта ја могу сада? Сада, док стојим и гледам у цев. И није неки призор. Рупа кô рупа. Толико сам их видео у животу. Али сада све оне гледају у мене. Колико их овде има? 1, 2, 3… 8! Осам пушака за једног Милутина. Није ли мало превише, браћо Немци!”, размишљао је у бунилу Милутин.
– Немци ти нису браћа! – чуо се глас у глави.
– Бежи, ђаволе! Нећу да те слушам. Ти си ме овде и довео – викао је Пирке.
– Не мораш, али Немци ти нису браћа.
– Нису, нису, а шта сам радио онда са њима?
– Ништа. Радио си свој посао, али хтео си да се искупиш.
– Хтео сам и добио рупу! Осам рупа! Јао, мајчице, шта ми је ово требало?! – закукао је Пирке.
Пао је на колена. На Бубњу изнад Ниша. Месту које је за многе било и остало вечно коначиште. Тачка на планети са које су последњи пут видели сунце и чули зрикавце из некошене траве. Удахнули ваздух. Где су последњи пут могли да мисле. Да се сећају и плачу, љуте или смеју. Сећао се и Милутин те 1931. године. Дана када му је срце узела Кристина из Београд-мале, тог живахног насеља са друге стране Тврђаве. Један поглед, дуге трепавице и миришљава коса били су довољни да заборави очевину и дедовину, виноград и краве у пиротском Извору. Остао је ту, крај Нишаве и пијаце. Он и Кристина. Роде им никако нису долазиле и то га је у часу док је гледао у пушке и знојаве Немце додатно изједало.
Бранко је још дуго остао да гледа низ пут којим су прошли камиони. Ни сам не зна колико их је последњих година испратио. Посматрао их је као нека жива, али нестварна бића која су нагоре ишла тромо и невољно, а одозго се спуштала брзо и лако. Као да беже. Није знао да су ти камиони весници смрти. Да се горе умире. Предосећао је да је нешто лоше. Мајка Драгица га је, док камиони пролазе, држала чврсто уз себе. Толико да му је дуго остајало црвенило од њених руку на врату и раменима. Увек се крстила када би замакли, а он би онда у њиховом правцу бацао камење. Љутито и бесно. То би урадио и сада, али га пресече мајчин врисак из суседне собе. У кућу утрчаше комшике Јела и Ранка. Почео је порођај.
Испред Милутина Јанковића било је осам Немаца са пушкама на готовс, а иза њега јама. Рупа пуна мртвих тела. Стрељаних Нишлија, комуниста, Јевреја, Цигана, војника, официра, свештеника… Врелина је поигравала изнад лимених хауба камиона и Милеровог цитроена, а поветарац је повремено, носећи смрад из рупе, изазивао мучнину и војницима из вода. Официри подигоше Пиркета са земље. Капетан му је причао на немачком док му се испод шапке цедио зној.
– Немој да падаш. Буди мушко! И престани да причаш сам са собом.
– Капетане, опа бато! Гестапо. Зар из Београда у Ниш због једног Пиркета? Немојте мене, људи! – викао је Милутин.
– Издајице заслужују да умру! – одбруси Милер и руком даде неки знак Шулцу.
„Кога сам, бре, ја издао? Кога можеш да издаш у овом рату? Можеш да издаш само себе. То је највећа издаја, а за то још нико не стреља. Када ће почети за то да стрељају?! Издао сам себе први пут што одмах нисам побегао у шуму. Издао сам други пут кад сам пристао да будем оружар окупатору. Издао сам трећи пут кад сам почео партизанима да извлачим муницију и пушке из магацина. Издао си себе, Милутине! Зато и треба да умреш, јалови скоте!”, плакао је са овим мислима Милутин док је лежао на земљи.
– Не треба да умреш, Милутине. Само си се сналазио – опет је проговорио глас из главе.
– Бежи, аветињо. Још смрдим на немачки барут који сам давао комунистима. Смрдим на барут који сам давао Немцима да стрељају ове људе у јами. Ту је и моје место. Са њима. То је правда! Пуцајте! Пуцајте, курве окупаторске!
Викао је Милутин из свег гласа, вратних жила напетих као струне, док му је пљувачка летела ка стрељачком воду. Позивао је смрт, али она није долазила. Уместо смрти, до њега је дошао наредник и као џак га подигао са земље.
– Коме си давао пушке? Последњи пут те питам! – драо се Шулц.
Пирке је ћутао, убрзано дисао и гледао га у очи. Наредник је замахнуо мотком од које се није одвајао и ударио га. У трену је опет био на коленима са брадом коју је обојила црвена бујица из уста. Руке су му биле везане на леђима, а када се мало просвестио, главом је показивао Шулцу да се сагне. Наредник се мало погрбио и приближио.
– Причај! – викнуо је.
– Слободи – рекао је тихо.
– Молим?
– Слободи сам давао пушке! – рече Пирке уз растерећујући крвави осмех.
Шулц се врати неколико корака иза вода и нареди: „Нишани. Пали!” Шумом одјекнуше пуцњи тог врелог јулског дана. Прхнуше птице са грана и одлетеше високо. Милутин паде на ивицу јаме, очију отворених ка небу. Наредник Шулц поново приђе. Опали му метак у чело и гурну га мотком у рупу. Милер је наслоњен на ауто у хладовини све то посматрао и пушио цигарету. Гледао је на сат док је краватом брисао зној са чела.
– Капетане, коначно сам схватио на шта мирише смрт? – обрати се наредник Милеру.
– На шта, наредниче?
– На барут – хладнокрвно узврати Шулц и врати пиштољ у футролу.
– А како то ваздух гори, наредниче? – упита Милер, и даље заробљен у својим мислима.
Јато птица које је одједном излетело из шуме и нестало у заслепљујућој летњој белини неба није промакло малом Бранку. Ситне, црне очи су их тражиле високо и далеко. Пребирале су по плаветнилу које се стапало са белим зрацима сунца све док нису засузиле. Иако је ослушкивао Бубањ, пуцње није чуо. Заглушили су их плач и смех. Мајка му је родила брата.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.