Филозофске бајке – Милан Тасић Д.

Ових сто прича, по карактеру филозофских: бајки, басни, легенда и сл., нема сумње, само су „прегршт” из обиља усменог и писаног стваралаштва овога вида, насталог током низа цивилизација и култура које нам претходе. Лишене апстрактног мишљења које познаје наука, бајке и басне приањају особито на ум детета, уверавајући га да ће, на крају, добро увек победити зло, да ће правда однети превагу над неправдом, а истина учинити то над лажи.

Бајке су, као што је познато, посебан књижевни род у коме се природно меша са натприродним, а стварно с измишљеним, и где се цареви друже са сужњима, а богати с убогим људима и др. У њима се најчешће не наводе имена јунака и не помињу место и време радње, што казује да је порука коју доносе општеобразовног карактера, од значаја за сва времена и све људе.У нашем избору, овога пута смо, иза сваке приче, донели „поуку” као могући путоказ у проналажењу њеног смисла, или, радије, позив читаоцу да сам промисли њен садржај и одреди се према њему – а не да је посматра као неку општеприхваћену моралну истину било где и било када. Наиме, човек има потребу да буде образован за живот у заједници на моралним начелима, на оним истим која су га као биће природе једном „уздигла” до живота и рада у цивилизованом друштву, заснованом на устаљеним и пожељним односима између људи.