Један од најважнијих српских критичара и проучавалаца српске књижевности био је, несумњиво, Јован Скерлић. Већ у школским данима се заинтересовао за социјалистичке идеје и социјалистички покрет. Његове студије о књигама су можда и допадљивије од самих књига. Био је изузетан у свом стилу писања: јасност, логичност, врло објективни и ригидни ставови поводом самих дела. Веома лоше су пролазили у његовој историји књижевности они писци који су му били далеко по свом темпераменту, као и по социјалним и моралним схватањима.
С обзиром на то да је Скерлић велику пажњу посветио социјалистичким идејама, написао је студиозну биографију о Светозару Марковићу. Ова студиозна биографија је написана 1910. године и била је одличан књижевно-политички оглед. Пун назив је Светозар Марковић: његов живот, рад и идеје. Дело је незаобилазно у изучавању Марковићевог живота и политичких идеја. За Јована Скерлића је Светозар Марковић био најутицајнија личност XИX века. Сматрао га је најзначајнијим српским социјалистом и био је следбеник политичких начела и идеја Светозара Марковића.
Предговор монографије Јована Скерлића даје нам низ података о томе како је Јован Скерлић заправо дошао на идеју да напише саму монографију о Марковићу. Каже Скерлић да је још као ђак Велике школе имао намеру да пише биографију Марковића и да су сви људи осећали прави култ према Марковићу. Такође каже да је он Марковића изучавао као човека и као идеолога. Изложио је Марковићеве идеје, указао на њихове изворе и њихову судбину у Србији.
Јован Скерлић нас упознаје са Марковићем још од Марковићевог детињства. Прати Скерлић Светозара Марковића од раних школских дана. Даје нам прегледну слику Марковићевог школовања, у којој јасно видимо бистрину Марковићевог ума и његову интелигенцију, која је била награђивана. Међутим, врло рано се осетио Марковићев револт на тадашњи школски систем и на саме учитеље и наставнике. Након завршеног четвртог разреда гимназије, побуњенички дух у Светозару расте и он спаљује све књиге. Скерлић наводи неке од Светозаревих школских другова, као и неке од професора. Напомиње опет да је Светозар био огорчен на целокупан систем образовања, што и сам Светозар потврђује у свом чланку Како су нас васпитали. Једини наставник о ком Светозар говори позитивно јесте млади републиканац Стојан Бошковић. Касније се његов бунт преноси на одсуствовање из школе, и бег из тако суморне реалности сада налази у кафани. Из жеље да се што боље образује, Марковић је напустио Србију и отишао у Русију.
Даље Скерлић даје преглед политичког и социјалног стања у Русији 1866. године. Прати улазак Светозара Марковића у руски покрет, Марковићево напуштање Русије, посвећивање јавном раду, одлазак у Швајцарску, као и поновни повратак у Србију. Скерлић се са поштовањем односио према Марковићевом чланку Српске обмане, штампаном у Застави 1869. године. У том чланку је Скерлић видео крепку и документовану критику тадашњих политичких прилика у Србији.
Марковић шири социјалистичку пропаганду у Новом Саду, а намеравао је са Ђоком Мијатовићем да покрене социјалистички политички лист Једнакост. Као што је радио у Београду, тако и у Новом Саду шири социјалистичке идеје мећу ученицима старијих разреда гимназије.
Светозар Марковић је доживео неуспех са оснивањем занатлијских задруга, па је почео да показује интересовање за сељаштво под утицајем руских социјалиста. Приказао је Марковић сељаштво у црним бојама, приказао га је у највећој беди. Ипак, Скерлић истиче да Марковићеве идеје везане за реформу српског села нису биле изводљиве.
Скерлић једно поглавље у овој студији посвећује и феминизму. Како каже, у општим идејама Светозара Марковића било је места и за слободу жена. То је било веома значајно у Србији у то време из разлога што је у Србији тада владао патријархат и жена је била апсолутно обесправљена.
Како смо на почетку већ рекли, за Скерлића није било човека у целој историји Србије који је толико значио колико Светозар Марковић. Скерлић тврди да нико ни пре ни после Марковића није понудио бољи политички програм и израђенији поглед на свет. Скерлићева студија је хронолошки написана, крајње складна и прегледна. За Скерлића је Светозар Марковић човек који је први у много чему, човек који је дао невероватан допринос на разним пољима.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис издата целокупна дела Јована Скерлића, међу којима су и критички радови Домаћи и страни писци и књиге, монографија о Јакову Игњатовићу, као и критике других мање познатих аутора као што су: Јаша Продановић (Наши и страни), Лаза Костић (О Јовану Јовановићу Змају), Растко Петровић (Есеји и чланци), и многих других.
Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.