Књигу Истините приче о деци и за децу српска књижевница Милица Јанковић посветила је млађим читаоцима, али је корисно и да је одрасли прочитају. Имали сте прилику до сада у оквиру наше едиције Отргнуто од заборава да читате већ Миличине књиге Жута породица и друге приче и Природа и деца. Све ове три књиге су збирке интересантних и поучних прича којима ауторка подучава децу и мотивише их да, учећи на примерима јунака из прича, постану и они узорни и фини.
Милица Јанковић се у својој двадесет првој години разболела од туберкулозе и костобоље. Због тога се дуго лечила, а током окупације од 1915. до 1918. године налазила се у Врњачкој Бањи и Трстенику. У овим местима настају и две приче из књиге Истините приче о деци и за децу: Једна тужна прича у Трстенику, а Дукат у Врњачкој Бањи (1917. године). Услед болести, Милица је двадесет година била непокретна. У том периоду везана је за кревет и доста пише и романе и приповетке. Тад је написала и дело рефлексивне прозе Међу зидовима, које подсећа на дневник.
Истините приче о деци и за децу не зову се без разлога овако. Милица Јанковић и себе ставља као актера у неким од ових прича. Негде пише о себи у трећем лицу, и то говорећи „мала Милица”, „тетка Милица” или само „Милица”, док су неке приче написане и у „ја” форми. Приче из ове књиге су се заиста догодиле, с тим што нећемо занемарити могућност да је ауторка уносила и мало фиктивних елемената. С обзиром на то да су оне реалне, другачији је утисак док их читамо. Можемо да замишљамо ситуације, описе, разговоре и све остало о чему се пише. Милица толико лепо и лако пише да осећамо и временску блискост.
Управо Једна тужна прича, којом почиње књига Истините приче о деци и за децу, идеалан је пример да замислимо живот Милице Јанковић у Врњачкој Бањи и да осетимо атмосферу која је владала међу онима који су долазили на лечење. Видимо одмах да је било пацијената различитих узраста, а кроз разговор између Милице и малог Ива схватамо да увек треба наћи разлога да позитивно гледамо на свет.
Милица Јанковић овде наглашава да јој је циљ да пише веселе приче, али не може да не помене и оне тужне и мање лепе ситуације, јер на све у животу треба да будемо спремни. Већина прича у Истинитим причама о деци и за децу свакако негује раздраганост и ведрину. Она се труди да читаоци уживају, да се насмеју, да се кроз симпатичне представе јунака и њихове игре уче лепом понашању. Саветоваће старију браћу и сестре да се воле и пазе и да им нема нико важнији, а прави пример за то јесу Рђава Мара, Сирочићи, Тетка Јеленина ћерка, приче из ове књиге.
Оно што бисмо посебно нагласили јесте да Милица критикује сву ону децу која својим поступцима показују непослушност и размаженост. Приче Неће да се купа, Десет пара и Непослушко навешће читаоце да размисле о томе како пролазе деца која не уважавају речи одраслих, нарочито родитеља.
Милица Јанковић кроз приче о биљкама и животињама учи децу о љубави, добром опхођењу према свему што нас окружује, очувању природе, али и храбрости, слози и заједништву ма колико некад било тешко за живот. Истините приче о деци и за децу показују колико је важна брига о животињама и биљкама, јер, како се код нас каже, ко не воли животиње не воли ни људе. Прича о крави Види, према којој је и наслов – Вида – увериће нас да смо у стању да заволимо животиње толико јако да се једва можемо раздвојити од њих.
Подсећамо вас да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге књиге за децу, међу којима су: Српске народне бајке и приче, Тера баба козлиће (Даница Бандић Телечки), Приповетке и басне (Милан Вукасовић), Дечје и друге песме (Исаије Митровић). Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Књигу Истините приче о деци и за децу погледајте ОВДЕ, а сва дела Милице Јанковић ОВДЕ.