Dušan Radić je jedan od vrlo specifičnih srpskih pisaca među onima koji su govorili o našem seoskom životu i mentalitetu, jer se tim temama bavi u kontekstu porodičnih odnosa i psihologije. Ovu njegovu crtu preuzeće Dobrica Ćosić, koji je danas sinonim za takvo pisanje. Poznato je da se Ćosić u mladosti susreo sa Radićem, bio fasciniran njihovim likom i delom, pa se na izvestan način i zbog njega odlučio da se posveti spisateljskom pozivu. Zato nije slučajno da mnoge ličnosti iz Ćosićevih Korena i Vremena smrti podsećaju na Radićeve, čak je Ćosić preuzeo neobična imena – Simka i Aćim upravo iz romana Selo – kao neku vrstu omaža svom uzoru Radiću.
Kao poznavalac našeg naroda i mentaliteta Dušan Radić je preuzeo na sebe ulogu da prikaže one arhetipske karakteristike naših seljaka, njihovih međusobnih odnosa, njihove snove, opsesije, razočaranja.
Roman Selo govori o nekoliko generacija jedne porodice: od starog Aćima Ognjanovića, preko njegovog sina, velikog gazde, u starosti raspusnog i razbludnog Obrada, do unuka Lazara. U priči su naravno i žene, Simka i Miona, na čije se sudbine snažno odražava ponašanje muških figura iz njihovog života. U priču je uveden i raspusnik i lola – Jablan – koji pokušava da pokaže seoskom življu koliko je njihov život dosadan, besmislen, a kako on donosi iz varoši uzbuđenje, strast, uživanje – i upravo u tom kontrastu prikazuju se dve suprotne psihologije ličnosti naših ljudi – onih zadovoljnih običnom, mirnom svakodnevicom, i drugih koji vape za neobičnim, trenutnim spektakularnim situacijama koje usplamsaju krv, ali kada prođu, ostaju pustoš i rezignacija.
Govor likova je lokalno obojen, što doprinosi preciznijoj karakterizaciji, a predstavlja i neku vrstu dokumenta o katrakteristikama jezika na podneblju o kome piše.
Prikazuje Radić i običaje, svakodnevicu, obroke, razgovore, socijalna okupljanja, sve ono što je deo tog seoskog života. Ali u središtu su ljudi, njihove boli, muke, ali i rane koje zadaju jedni drugima.
Radić je svoj radni i životni vek proveo u Vrnjačkoj Banji, pa je po njemu nazvana glavna biblioteka u tom mestu. On se zapravo prevashodno bavio pisanjem priča. Objavio je sto devet pripovedaka iz seoskog života i života srpske palanke, koje je sabrao u pet zbirki: Tri kilometra na sat, Kroz život, Na sto ognjeva, Živi nakovanj i Tako mi planinci, ali roman Selo ipak je ostao njegovo obeležje.
Mnogi naslovi i autori koji su bili zaboravljeni vraćaju se na police zahvaljujući Portalibrisovoj ediciji Otrgnuto od zaborava, i samim tim ponovo su deo srpske kulturne baštine i dostupni novim generacijama.
Treba reći da se u ediciji Otrgnuto od zaborava nalaze i dela drugih autora koja govore o srpskoj tradiciji, srpskom selu i korenima. Među njima su Ilija Vukićević (Ljudsko srce), Janko Veselinović (Slike iz seoskog života), Svetolik Ranković (Seoska učiteljica)… Ova dela su specifični dokumenti u kojima se ogleda i srpska istorija i zahvaljujući kojima srpska književnost nudi sliku života naroda u različitim vremenima.
Svi reizdati naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.
Sva dela Dušana Radića pogledajte OVDE.