Prekinuto ćutanje kroz ispovest ubice iz strasti u romanu Stojana Živadinovića „Trideset godina ćutanja”

Roman „Trideset godina ćutanja” je ispovest pomahnitalog ubice Miloša, koji je u času nervnog rastrojstva ubio svog dobrodušnog slugu Tomu, zbog zabludne ljubavi prema njegovoj ženi Ljubici. Za srpsku književnost i srpsku tradiciju veoma je značajno to što je u romanu Stojana Živadinovića preuzeto mnoštvo motiva iz narodne književnosti: motiv neverne ljube u liku Ljubice; motiv izdaje – Miloš izdaje požrtvovanog Tomu; motiv predosećanja, naslućivanja neminovnosti tragedije – majka i braća naslućuju Miloševu pogibelj; Lazarevo simbolično proročanstvo Miloševe moralne izdaje, kao na Kosovu polju. Međutim,  ti motivi stoje u suprotnost u „Trideset godina ćutanja”. Ovaj srpski pisac je pored ovih uveo i biblijske motive: motiv vernog, a ne izdajničkog Tome; motiv bratoubistva, nalik onom u starozavetnoj priči o Kainu i Avelju…

Vekovni odnos sluge i gospodara kroz varijante u prozi

Stojan Živadinović je pokazao da je u srpskoj kulturi bogatstvo ipak zavidelo siromaštvu, u kome se zadovoljila sva skromnost i skučenost življenja, i iz koje se rodila poniznost i večito trpljenje, odanost i istinska bratska ljubav. Navikao na težak, iskušenički život, Toma oprašta gospodaru Milošu nepromišljeno, zabludelo zarivanje noža u njegovo srce, pa tako mirno odlazi nebesima, čija je pravda jedino dostižna. Spoznajemo da je opraštanje vrhunac istinske ljubavi u pravoslavlju, jer verni Toma ne izdaje Isusa, već opravdava snagu njegovog postojanja. Za razliku od Miloša, Tomin sluga Lazar je bez neposredne lojalnosti, tridesetpronicljiv i sračunat u skladu sa okolnostima, glumački nastrojen uz tobožnje razumevanje mladalačke nesmotrenosti, ali i objektivan u shvatanju opasnosti i izvesnog tragičnog ishoda na koji upozorava oba prestupnika.

Neminovnost prokletstva budućih pokoljenja usled nečiste krvi njihovih predaka

Nečista krv je vrela, uzburkana, gonjena osećanjima, nestrpljiva, besramna i predodređena rođenjem. Kroz stalna preplitanja morala i poročnosti, u romanu „Trideset godina ćutanja”  sukobljavaju se prošlost sa sadašnjošću, učinjeno i nasleđeno, sprečeno i neminovno u ljubavi i mržnji, pravu i pravdi. U neobičnom porodičnom trouglu babe, oca i sina jasna je istovetnost sudbina večite preljubnice, ubijenog i ubice (samoubice): želeći i preuzimajući ono što je tuđe, grešeći se tako o božije zapovesti, postali su taoci bludnih misli i odluka koje su ih zasigurnom tragikom odvele u završetak ovozemaljskog pravednog života. U delu „Trideset godina ćutanja” Stojan Živadinović nam pokazuje da se besmisao života koju Miloš intenzivno proživljava, a koji na trenutak ublažava Ljubičina neobična pojava, razvija zalutalošću u lakomost i gordost njegovih predaka, pa je njegov ubilački postupak osveta istini i dobru, a samoubilački nastaje usled osvete pravdoljubivih.

Buđenje griže savesti

Stojan Živadinović u romanu „Trideset godina ćutanja” daje uvid u život jedne patrijarhalne porodice u palanci, u kojoj posebno mesto pripada tradicionalnom vaspitavanju dece, koje je značajno obeležilo srpsku kulturu. Odrastajući u bogatstvu sa braćom i sestrama, ogrezlom očevom krvlju, Miloš je postajao čovek izražene osobenosti, ispunjen nemirom i prazninom, koju je obrazlagao nerazumevanjem i ravnodušnošću svojih bližnjih. Rano je shvatio da je drugačiji, ali to njegovo nepripadanje zajednici pripalo je izvitoperenosti uma i brutalnosti postupaka. Iako je u njima često nalazio uzroke i opravdanja za svoju bolest i moralni pad, u njemu se ipak, napuštajući svoje rodno mesto i sazrevajući, probudio osećaj krivice i teška griža savesti sa kojom je morao da živi i da joj se ispoveda. Nažalost, otišao je kasno oglušivši se o savete braće i Lazara da je tuđa žena odapeta puška, koja jedva čeka da opali, i da se takva drama uvek krvavo završava. Stojan Živadinović opisuje i da je jedina uteha koja ga je održavala živog, a koja je obeležila srpsku tradiciju i srpsku književnost, bila spoznaja Boga i njegove nadmoćnosti (koja se ogledala u plemenitoj ljubavi Stvaraoca prema Čoveku), kao i olakšanje koje donosi smrt, jer sam sebi nije mogao nikad oprostiti.

Odnos majke i žene prema porodičnoj tragediji

Stojan Živadinović je obeležio u romanu „Trideset godina ćutanja” i odnos prema ženi, rukovođen mentalitetom i društvenim okolnostima. Udata za nedragog, odričući se mladosti i devojaštva, naglo postajući žena sa supružničkom i roditeljskom odgovornošću, njena figura je gubila slobodoumnost. U njoj su se rađali izoštreni i nepogrešivi materinski instinkti koji su je obavezivali na toplinu i brižnost. U romanu Stojana Živadinovića „Trideset godina ćutanja” uobličeno je tragikom dešavanja i povlačenje Miloševe majke u sebe i njeno tiho preživljavanje patnje, neprimetno i ubijeno tugom i beznađem. Predosećajući da će i njen sin poći očevim preljubničkim stopama, pokušala je da savetima odvrati zabludelo čedo sa nepovratnog puta, ali u tome nije uspela. Izgubivši rano veru u predanu ljubav i lagodan život, a obezbedivši nasledniku da sam dođe do spoznaje istih, ona se potajno nadala u pravednost života prema iskušenicima i njegovoj eventualnoj nadmoći nad neizbežnim. Ista je spoznaja ženskog stradanja i u poročnom liku Ljubice, kao prevarene žene koja u svojim osvetničkim postupcima zapravo traži nepostojeću sigurnost roditeljskog doma i toplinu okorelog supružničkog srca. Istovremeno strašna i dodirljiva u svojoj boli…

 

Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava izdavačke kuće Portalibris reizdati i drugi manje poznati srpski prozni pisci kao što su: Svetolik Ranković (Porušeni ideali, Gorski car, Seoska učiteljica, Pripovetke), Ivo Ćipiko (Pauci, Za kruhom, Utisci iz rata, Kraj mora i druge pripovetke), Branimir Ćosić (Pokošeno polje, Dva carstva, Vrzino kolo, Kao protekle vode) i mnogi drugi. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.

Sva izdanja ovog autora možete pronaći OVDE.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *