Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Горка искуства прогањане жене у патријархалном друштву грађанске заједнице у Игњатовићевој „Патници”

Јаков Игњатовић (1822–1889) био је српски књижевник који се истакао у књижевном и политичком животу српског народа , нарочито у историји српског романа XИX века. Овај српски писац је био  најплоднији у писању историјских романа у другој половини XИX века. Тако је у Летопису (1855)  почео да објављује свој незавршени „исторически роман” Ђурађ Бранковић, а касније је, како на почетку, тако и на крају свог књижевног стваралаштва, оставио још неколико дужих и краћих историјских романа: Манзор и Джемила (1860), Крв за род (1862), Краљевска снаха (1885), Дели Бакић (1886, 1889). Међутим, његов позамашан књижевни опус обухвата реалистичке романе са тематиком из оновремене друштвене стварности угарских Срба: Милан Наранджић у два дела (1860. и 1862), Чудан свет (1869), Трпен спасен (1874–1875), Васа Решпект (1875), Вечити младожења (1878), Стари и нови мајстори (1883) и Патница (1885). Од реалистичких приповедака које се приближавају форми романа најпознатије су Једна женидба и Кнез у купатилу. За историју српске књижевности веома је значајна чињеница да су се први реалистички романи Јакова Игњатовића, као и приповетке из савременог живота и књижевни чланци, појавили још у време романтизма, дакле, пре реализма као књижевног правца. (Роман Чудан свет је изашао исте године кад и чланак Светозара Марковића Певање и мишљење, у коме је први пут формулисан програм нашег реализма; а роман Милан Наранджић се појављује пре Максима Црнојевића Лазе Костића, Змајевих Ђулића и Јакшићеве Јелисавете.)

Патница Јакова Игњатовића је друштвени роман у коме је приказана слика српског грађанског друштва последњих деценија деветнаестог века, сажета кроз неизвесну и горку судбину главне јунакиње Јелице. За српску књижевност значајне су натуралистичке црте које показују да се овај роман развијао у правцу у коме је то чинио европски роман тога доба, а то је подразумевало карактеролошки развијен лик романескног јунака, слику социјалне позадине, пуноћу стварности… Јелица, али и други ликови, својим карактером и својим животом представљају изузетне и необичне људе нарочитих судбина. А читава садржина романа Патница је трагично-озбиљна, лишена хумора, веште композиције и приповедачке технике.

Тешко детињство као основа за касније животне недаће, као зла коб, као пут којим се ређе иде…

Јаков Игњатовић у својој Патници приказује Јелицину судбинску предодређеност на тежак живот, произашао и из незавидног положаја српске жене у патријархалном друштву. Рани губитак мајке и раздвајање од ујака Шандора, па одлазак мадами Серафини на даље психо-физичко оспособљавање, Јелици доноси преурањено сазревање и наметнуту одговорност у свим сегментима живота. Она сама не бира ни мужа, већ бива одабрана од стране његовог имућног оца Петра Мргодића. Научена послушности и поштовању према устаљеним обрасцима понашања оног времена, Јелица пристаје да пође за његовог јектичавог сина Милоша, иако јој такав компромис у живот доноси једино слутњу, неизвесност и тугу , која се појачава и интензивира рођењем Јуцике. За српску традицију и српску културу везан је и мотив пророчанства и проклетства – циганкино пророчанство да ће јој Јуцика бити насилно отета, као и да ће остати без своје највеће подршке, мадаме Серафине, обистињује се. Јуцика је заслепљена Татјаниним суровим преваспитавањем и успелим убеђењем да јој је мајка полудела и да ће је убити, те тако она презире своју добродушну родитељку, а кажњава је тако што игнорише њену безусловну љубав, бежећи од исте. Очајна мајка у безнађу проклиње заблуделу ћерку, којој након покајања све опрашта благосиљајући је, како јој терет проклетства не би онеспокојио будући живот. И поред свих препрека и заплета, Јаков Игњатовић кроз јунаке помагаче ублажава Јелицину патњу, што је нарочито дочарано хуманошћу Ернфелдових, али и проницљивошћу и чојственошћу капетана Диздаровића и Делибашића, који су у српској књижевности красили стихове епске десетерачке поезије.

У српској култури тадашњице, а могли бисмо рећи и данашњице, женска патња је традиционална основа постојања и опстајања њеног жића. Бесмисленом су је чиниле мајчинство и оданост према ближњему свом, а оправдавала ју је суровост друштвених норми – малограђанска малодушност и похлепа.

Питање наследства и наследника и њихова инфилтрација у данашње правне прилике; мотив освете; друштвено неприхватање и презирање инцеста 

За српску културу наследно право је уско повезано са српском традицијом и црквом. У роману  Патница Јелица је на много начина лишавана легитимног права на наследство. Насилно, израженом перфидношћу и бесрамљем, њој најпре тетка Јелена краде новац од очевине, а након мужевљеве смрти свекар Петар је избацује из куће, одузима јој ћерку, и на крају Драгутиновом правничком охолошћу и гордошћу, а Мачковићевом препреденошћу покушава да је лиши сваке припадности заједничкој имовини стеченој у браку са Милошем, без обзира на претходно живљење и допринос у Мргодићевом газдинству.

Српску књижевност је значајно обележио и мотив прељубе.Газда Петар је своју претерану, а неузвраћену љубав према снахи, коју јој је вероватно предлагао не би ли своју немерљиву имовину сачувао у кругу породице од могућег расипања, настојао да освети тако што ју је искушавао што дужим и чешћим посетама девера Милана. Лукаво старчево предосећање за рано рођачко симпатисање према млади, имало је за циљ продубљивање трајнијег, по могућству идеалног брачног односа у коме би потомство сачувало све стечено. Такав поступак би најпре подразумевао Миланов развод од Меланије, а зато би једино одговорна, а потом и оптужена као прељубница била Јелица. Јаков Игњатовић потресно дочарава првобитни инцест који свекру не полази за руком, али се из наслућујућег  забрањеног односа ожењеног човека и удовице рађа мушко дете које се спомиње понекад и у назнакама, стидљиво и зазорно, као „оно” што је у манастиру.

Значењска природа имена детета подсећа на старозаветни мотив о братоубиству, али из нехата, као у нашој народној песми Предраг и Ненад, која је значајно обележила српску традицију и српску књижевност у усменом стваралаштву. Овај српски књижевник жртвује Ненада и осуђује га на неизвесну судбину и могућу пропаст његове мајке, измештајући га из породице и остављајући га милости божијој. У Патници Мргодићево имање има мушког наследника, али не у директној родословној линији (то место припада женском потомку Јуцики), па га богати газда не признаје, тако да се око његовог радом стеченог иметка, не бирајући средства, наизменично боре брат Павле и снаха Татијана, синовац правник Драгутин, па и препредена удавача Наталија. Инцест који се рађао из имовинско-правних побуда, наилазио је на осуду друштва и сатанизовао је здрав разум и породицу као део колектива. Зато Мргодић своју немирну савест због бројних неправди нанетих Јелици умирује тако што се враћа православљу. А препознајемо и мотив заблуделог сина кога вера враћа на пут искупљења и опроштења грехова, ради блаженог упокојења.

Мотив лепоте и доброте као неопростивог усуда 

Необични књижевни стваралац Јаков Игњатовић у свом роману Патница показује Јеличину несвакидашњу лепоту, којом је освојила срца свих мушкараца из њеног блиског окружења: и мужевљево, и деверово, и свекрово, али она и карактерно, својом благошћу и правичношћу осваја и душе епизодних ликова који се појављују у име закона и оноземаљске правде: полицајца, публике у суду, коњаничког капетана Диздаревића. Фаталност њене искрености и пожртвовања не остаје неопажена, нарочито у женском свету сујете и користољубља, коме се не могу одупрети ни зрелост, а ни недораслост њених починитељки: комшинице Папастакинице, младе ујне Каје, завидне и похлепне стрине Милошеве Татијане, њене незреле ћерке Мицике, као ни претворне пријатељице и доброчинитељке Наталије. Јелица је омражена, уцењивана, прогањана, а манипулације су биле поткрепљене савршеном претворношћу и лажима које младалачка наивност, а ни животна тескоба није лако препознавала.

Дирљива неопходност помајке (мајке по Богу)

Реалистички српски писац изградњу лика главне јунакиње чини поступно, уз стално освртање на трагичне околности које прате њено одрастање, сазревање и удају за Милоша Мргодића. Он полази од њеног болног детињства у коме Јелица рано остаје без мајке Варваре, а њену мајчинску фигуру проналази у брижности и преданости мадаме Серафине. Мадама је анђеоског лика и одувек је њена чуварка и заштитница, о чему говори и хришћанска симболика њеног имена, која је веома уврежена у српској традицији. њен задатак је божија љубав и праведност, мудрост и поштење, и као таква жели да исправи велику неправду и да мајци врати отету ћерку, али не успева у томе и њено срце пуца од жалости. Јелица је интуитивна и промишљена када је у питању таква врста повезаности, те тако одмалена зна да јој Папастакиницина претворност због неузвраћене Шандорове љубави као ни прорачуната наклоност његове жене Каје не могу заменити чисту и безусловну мадамину појавност. Жртва сталних искушавања кроз овоземаљска страдања пролази благословена и заштићена од сваког зла, захваљујући чувару божијег престола.

Романом Патница завршава се романсијерски циклус Јакова Игњатовића најдубљим тоновима огорчења и очајања, без хумора, који би унеколико ублажио мрачну слику живота. Овај роман је после Два идола Богобоја Атанацковића, а пре Покошеног поља Бранимира Ћосића, најзначајнији покушај да се у стварање романа унесе ред и систем, и да се вештином романсијерског планирања и композиције превлада стихијност приповедања.

У нашој едицији Отргнуто од заборава уз Јакова Игњатовића можете наћи и дела других реалистичких писаца попут Лазе ЛазаревићаРадоја ДомановићаМилована ГлишићаИлије ВукићевићаСветолика Ранковића, Сима Матавуља, љубомира Ненадовића.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу