Jakov Ignjatović (1822–1889) bio je srpski književnik koji se istakao u književnom i političkom životu srpskog naroda , naročito u istoriji srpskog romana XIX veka. Ovaj srpski pisac je bio najplodniji u pisanju istorijskih romana u drugoj polovini XIX veka. Tako je u Letopisu (1855) počeo da objavljuje svoj nezavršeni „istoričeski roman” Đurađ Branković, a kasnije je, kako na početku, tako i na kraju svog književnog stvaralaštva, ostavio još nekoliko dužih i kraćih istorijskih romana: Manzor i Džemila (1860), Krv za rod (1862), Kraljevska snaha (1885), Deli Bakić (1886, 1889). Međutim, njegov pozamašan književni opus obuhvata realističke romane sa tematikom iz onovremene društvene stvarnosti ugarskih Srba: Milan Narandžić u dva dela (1860. i 1862), Čudan svet (1869), Trpen spasen (1874–1875), Vasa Rešpekt (1875), Večiti mladoženja (1878), Stari i novi majstori (1883) i Patnica (1885). Od realističkih pripovedaka koje se približavaju formi romana najpoznatije su Jedna ženidba i Knez u kupatilu. Za istoriju srpske književnosti veoma je značajna činjenica da su se prvi realistički romani Jakova Ignjatovića, kao i pripovetke iz savremenog života i književni članci, pojavili još u vreme romantizma, dakle, pre realizma kao književnog pravca. (Roman Čudan svet je izašao iste godine kad i članak Svetozara Markovića Pevanje i mišljenje, u kome je prvi put formulisan program našeg realizma; a roman Milan Narandžić se pojavljuje pre Maksima Crnojevića Laze Kostića, Zmajevih Đulića i Jakšićeve Jelisavete.)
Patnica Jakova Ignjatovića je društveni roman u kome je prikazana slika srpskog građanskog društva poslednjih decenija devetnaestog veka, sažeta kroz neizvesnu i gorku sudbinu glavne junakinje Jelice. Za srpsku književnost značajne su naturalističke crte koje pokazuju da se ovaj roman razvijao u pravcu u kome je to činio evropski roman toga doba, a to je podrazumevalo karakterološki razvijen lik romanesknog junaka, sliku socijalne pozadine, punoću stvarnosti… Jelica, ali i drugi likovi, svojim karakterom i svojim životom predstavljaju izuzetne i neobične ljude naročitih sudbina. A čitava sadržina romana Patnica je tragično-ozbiljna, lišena humora, vešte kompozicije i pripovedačke tehnike.
Teško detinjstvo kao osnova za kasnije životne nedaće, kao zla kob, kao put kojim se ređe ide…
Jakov Ignjatović u svojoj Patnici prikazuje Jelicinu sudbinsku predodređenost na težak život, proizašao i iz nezavidnog položaja srpske žene u patrijarhalnom društvu. Rani gubitak majke i razdvajanje od ujaka Šandora, pa odlazak madami Serafini na dalje psiho-fizičko osposobljavanje, Jelici donosi preuranjeno sazrevanje i nametnutu odgovornost u svim segmentima života. Ona sama ne bira ni muža, već biva odabrana od strane njegovog imućnog oca Petra Mrgodića. Naučena poslušnosti i poštovanju prema ustaljenim obrascima ponašanja onog vremena, Jelica pristaje da pođe za njegovog jektičavog sina Miloša, iako joj takav kompromis u život donosi jedino slutnju, neizvesnost i tugu , koja se pojačava i intenzivira rođenjem Jucike. Za srpsku tradiciju i srpsku kulturu vezan je i motiv proročanstva i prokletstva – cigankino proročanstvo da će joj Jucika biti nasilno oteta, kao i da će ostati bez svoje najveće podrške, madame Serafine, obistinjuje se. Jucika je zaslepljena Tatjaninim surovim prevaspitavanjem i uspelim ubeđenjem da joj je majka poludela i da će je ubiti, te tako ona prezire svoju dobrodušnu roditeljku, a kažnjava je tako što ignoriše njenu bezuslovnu ljubav, bežeći od iste. Očajna majka u beznađu proklinje zabludelu ćerku, kojoj nakon pokajanja sve oprašta blagosiljajući je, kako joj teret prokletstva ne bi onespokojio budući život. I pored svih prepreka i zapleta, Jakov Ignjatović kroz junake pomagače ublažava Jelicinu patnju, što je naročito dočarano humanošću Ernfeldovih, ali i pronicljivošću i čojstvenošću kapetana Dizdarovića i Delibašića, koji su u srpskoj književnosti krasili stihove epske deseteračke poezije.
U srpskoj kulturi tadašnjice, a mogli bismo reći i današnjice, ženska patnja je tradicionalna osnova postojanja i opstajanja njenog žića. Besmislenom su je činile majčinstvo i odanost prema bližnjemu svom, a opravdavala ju je surovost društvenih normi – malograđanska malodušnost i pohlepa.
Pitanje nasledstva i naslednika i njihova infiltracija u današnje pravne prilike; motiv osvete; društveno neprihvatanje i preziranje incesta
Za srpsku kulturu nasledno pravo je usko povezano sa srpskom tradicijom i crkvom. U romanu Patnica Jelica je na mnogo načina lišavana legitimnog prava na nasledstvo. Nasilno, izraženom perfidnošću i besramljem, njoj najpre tetka Jelena krade novac od očevine, a nakon muževljeve smrti svekar Petar je izbacuje iz kuće, oduzima joj ćerku, i na kraju Dragutinovom pravničkom ohološću i gordošću, a Mačkovićevom prepredenošću pokušava da je liši svake pripadnosti zajedničkoj imovini stečenoj u braku sa Milošem, bez obzira na prethodno življenje i doprinos u Mrgodićevom gazdinstvu.
Srpsku književnost je značajno obeležio i motiv preljube.Gazda Petar je svoju preteranu, a neuzvraćenu ljubav prema snahi, koju joj je verovatno predlagao ne bi li svoju nemerljivu imovinu sačuvao u krugu porodice od mogućeg rasipanja, nastojao da osveti tako što ju je iskušavao što dužim i češćim posetama devera Milana. Lukavo starčevo predosećanje za rano rođačko simpatisanje prema mladi, imalo je za cilj produbljivanje trajnijeg, po mogućstvu idealnog bračnog odnosa u kome bi potomstvo sačuvalo sve stečeno. Takav postupak bi najpre podrazumevao Milanov razvod od Melanije, a zato bi jedino odgovorna, a potom i optužena kao preljubnica bila Jelica. Jakov Ignjatović potresno dočarava prvobitni incest koji svekru ne polazi za rukom, ali se iz naslućujućeg zabranjenog odnosa oženjenog čoveka i udovice rađa muško dete koje se spominje ponekad i u naznakama, stidljivo i zazorno, kao „ono” što je u manastiru.
Značenjska priroda imena deteta podseća na starozavetni motiv o bratoubistvu, ali iz nehata, kao u našoj narodnoj pesmi Predrag i Nenad, koja je značajno obeležila srpsku tradiciju i srpsku književnost u usmenom stvaralaštvu. Ovaj srpski književnik žrtvuje Nenada i osuđuje ga na neizvesnu sudbinu i moguću propast njegove majke, izmeštajući ga iz porodice i ostavljajući ga milosti božijoj. U Patnici Mrgodićevo imanje ima muškog naslednika, ali ne u direktnoj rodoslovnoj liniji (to mesto pripada ženskom potomku Juciki), pa ga bogati gazda ne priznaje, tako da se oko njegovog radom stečenog imetka, ne birajući sredstva, naizmenično bore brat Pavle i snaha Tatijana, sinovac pravnik Dragutin, pa i prepredena udavača Natalija. Incest koji se rađao iz imovinsko-pravnih pobuda, nailazio je na osudu društva i satanizovao je zdrav razum i porodicu kao deo kolektiva. Zato Mrgodić svoju nemirnu savest zbog brojnih nepravdi nanetih Jelici umiruje tako što se vraća pravoslavlju. A prepoznajemo i motiv zabludelog sina koga vera vraća na put iskupljenja i oproštenja grehova, radi blaženog upokojenja.
Motiv lepote i dobrote kao neoprostivog usuda
Neobični književni stvaralac Jakov Ignjatović u svom romanu Patnica pokazuje Jeličinu nesvakidašnju lepotu, kojom je osvojila srca svih muškaraca iz njenog bliskog okruženja: i muževljevo, i deverovo, i svekrovo, ali ona i karakterno, svojom blagošću i pravičnošću osvaja i duše epizodnih likova koji se pojavljuju u ime zakona i onozemaljske pravde: policajca, publike u sudu, konjaničkog kapetana Dizdarevića. Fatalnost njene iskrenosti i požrtvovanja ne ostaje neopažena, naročito u ženskom svetu sujete i koristoljublja, kome se ne mogu odupreti ni zrelost, a ni nedoraslost njenih počiniteljki: komšinice Papastakinice, mlade ujne Kaje, zavidne i pohlepne strine Miloševe Tatijane, njene nezrele ćerke Micike, kao ni pretvorne prijateljice i dobročiniteljke Natalije. Jelica je omražena, ucenjivana, proganjana, a manipulacije su bile potkrepljene savršenom pretvornošću i lažima koje mladalačka naivnost, a ni životna teskoba nije lako prepoznavala.
Dirljiva neophodnost pomajke (majke po Bogu)
Realistički srpski pisac izgradnju lika glavne junakinje čini postupno, uz stalno osvrtanje na tragične okolnosti koje prate njeno odrastanje, sazrevanje i udaju za Miloša Mrgodića. On polazi od njenog bolnog detinjstva u kome Jelica rano ostaje bez majke Varvare, a njenu majčinsku figuru pronalazi u brižnosti i predanosti madame Serafine. Madama je anđeoskog lika i oduvek je njena čuvarka i zaštitnica, o čemu govori i hrišćanska simbolika njenog imena, koja je veoma uvrežena u srpskoj tradiciji. njen zadatak je božija ljubav i pravednost, mudrost i poštenje, i kao takva želi da ispravi veliku nepravdu i da majci vrati otetu ćerku, ali ne uspeva u tome i njeno srce puca od žalosti. Jelica je intuitivna i promišljena kada je u pitanju takva vrsta povezanosti, te tako odmalena zna da joj Papastakinicina pretvornost zbog neuzvraćene Šandorove ljubavi kao ni proračunata naklonost njegove žene Kaje ne mogu zameniti čistu i bezuslovnu madaminu pojavnost. Žrtva stalnih iskušavanja kroz ovozemaljska stradanja prolazi blagoslovena i zaštićena od svakog zla, zahvaljujući čuvaru božijeg prestola.
Romanom Patnica završava se romansijerski ciklus Jakova Ignjatovića najdubljim tonovima ogorčenja i očajanja, bez humora, koji bi unekoliko ublažio mračnu sliku života. Ovaj roman je posle Dva idola Bogoboja Atanackovića, a pre Pokošenog polja Branimira Ćosića, najznačajniji pokušaj da se u stvaranje romana unese red i sistem, i da se veštinom romansijerskog planiranja i kompozicije prevlada stihijnost pripovedanja.
U našoj ediciji Otrgnuto od zaborava uz Jakova Ignjatovića možete naći i dela drugih realističkih pisaca poput Laze Lazarevića, Radoja Domanovića, Milovana Glišića, Ilije Vukićevića, Svetolika Rankovića, Sima Matavulja, ljubomira Nenadovića.