Роман „Тридесет година ћутања” је исповест помахниталог убице Милоша, који је у часу нервног растројства убио свог добродушног слугу Тому, због заблудне љубави према његовој жени Љубици. За српску књижевност и српску традицију веома је значајно то што је у роману Стојана Живадиновића преузето мноштво мотива из народне књижевности: мотив неверне љубе у лику Љубице; мотив издаје – Милош издаје пожртвованог Тому; мотив предосећања, наслућивања неминовности трагедије – мајка и браћа наслућују Милошеву погибељ; Лазарево симболично пророчанство Милошеве моралне издаје, као на Косову пољу. Међутим, ти мотиви стоје у супротности у „Тридесет година ћутања”. Овај српски писац је поред ових увео и библијске мотиве: мотив верног, а не издајничког Томе; мотив братоубиства, налик оном у старозаветној причи о Каину и Авељу…
Вековни однос слуге и господара кроз варијанте у прози
Стојан Живадиновић је показао да је у српској култури богатство ипак завидело сиромаштву, у коме се задовољила сва скромност и скученост живљења, и из које се родила понизност и вечито трпљење, оданост и истинска братска љубав. Навикао на тежак, искушенички живот, Тома опрашта господару Милошу непромишљено, заблудело заривање ножа у његово срце, па тако мирно одлази небесима, чија је правда једино достижна. Спознајемо да је опраштање врхунац истинске љубави у православљу, јер верни Тома не издаје Исуса, већ оправдава снагу његовог постојања. За разлику од Милоша, Томин слуга Лазар је без непосредне лојалности, тридесетпроницљив и срачунат у складу са околностима, глумачки настројен уз тобожње разумевање младалачке несмотрености, али и објективан у схватању опасности и извесног трагичног исхода на који упозорава оба преступника.
Неминовност проклетства будућих покољења услед нечисте крви њихових предака
Нечиста крв је врела, узбуркана, гоњена осећањима, нестрпљива, бесрамна и предодређена рођењем. Кроз стална преплитања морала и порочности, у роману „Тридесет година ћутања” сукобљавају се прошлост са садашњошћу, учињено и наслеђено, спречено и неминовно у љубави и мржњи, праву и правди. У необичном породичном троуглу бабе, оца и сина јасна је истоветност судбина вечите прељубнице, убијеног и убице (самоубице): желећи и преузимајући он
о што је туђе, грешећи се тако о божије заповести, постали су таоци блудних мисли и одлука које су их засигурном трагиком одвеле у завршетак овоземаљског праведног живота. У делу „Тридесет година ћутања” Стојан Живадиновић нам показује да се бесмисао живота коју Милош интензивно проживљава, а који на тренутак ублажава Љубичина необична појава, развија залуталошћу у лакомост и гордост његових предака, па је његов убилачки поступак освета истини и добру, а самоубилачки настаје услед освете правдољубивих.
Буђење гриже савести
Стојан Живадиновић у роману „Тридесет година ћутања” даје увид у живот једне патријархалне породице у паланци, у којој посебно место припада традиционалном васпитавању деце, које је значајно обележило српску културу. Одрастајући у богатству са браћом и сестрама, огрезлом очевом крвљу, Милош је постајао човек изражене особености, испуњен немиром и празнином, коју је образлагао неразумевањем и равнодушношћу својих ближњих. Рано је схватио да је другачији, али то његово неприпадање заједници припало је извитоперености ума и бруталности поступака. Иако је у њима често налазио узроке и оправдања за своју болест и морални пад, у њему се ипак, напуштајући своје родно место и сазревајући, пробудио осећај кривице и тешка грижа савести са којом је морао да живи и да јој се исповеда. Нажалост, отишао је касно оглушивши се о савете браће и Лазара да је туђа жена одапета пушка, која једва чека да опали, и да се таква драма увек крваво завршава. Стојан Живадиновић описује и да је једина утеха која га је одржавала живог, а која је обележила српску традицију и српску књижевност, била спознаја Бога и његове надмоћности (која се огледала у племенитој љубави Ствараоца према Човеку), као и олакшање које доноси смрт, јер сам себи није могао никад опростити.
Однос мајке и жене према породичној трагедији
Стојан Живадиновић је обележио у роману „Тридесет година ћутања” и однос према жени, руковођен менталитетом и друштвеним околностима. Удата за недрагог, одричући се младости и девојаштва, нагло постајући жена са супружничком и родитељском одговорношћу, њена фигура је губила слободоумност. У њој су се рађали изоштрени и непогрешиви матерински инстинкти који су је обавезивали на топлину и брижност. У роману Стојана Живадиновића „Тридесет година ћутања” уобличено је трагиком дешавања и повлачење Милошеве мајке у себе и њено тихо преживљавање патње, неприметно и убијено тугом и безнађем. Предосећајући да ће и њен син поћи очевим прељубничким стопама, покушала је да саветима одврати заблудело чедо са неповратног пута, али у томе није успела. Изгубивши рано веру у предану љубав и лагодан живот, а обезбедивши наследнику да сам дође до спознаје истих, она се потајно надала у праведност живота према искушеницима и његовој евентуалној надмоћи над неизбежним. Иста је спознаја женског страдања и у порочном лику Љубице, као преварене жене која у својим осветничким поступцима заправо тражи непостојећу сигурност родитељског дома и топлину окорелог супружничког срца. Истовремено страшна и додирљива у својој боли…
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис реиздати и други мање познати српски прозни писци као што су: Светолик Ранковић (Порушени идеали, Горски цар, Сеоска учитељица, Приповетке), Иво Ћипико (Пауци, За крухом, Утисци из рата, Крај мора и друге приповетке), Бранимир Ћосић (Покошено поље, Два царства, Врзино коло, Као протекле воде) и многи други. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.
Сва издања овог аутора можете пронаћи ОВДЕ.