Нико Бартуловић је један од најзначајнијих међуратних југословенских драмских писаца. Иако његово приповедачко стваралаштво (роман На прелому, новеле Ивањски кријесови, приповетке Људи на острву) представља познатији и већи део његовог књижевног рада, његов допринос развоју драме између два рата нипошто не треба занемарити. У циљу ревитализације српског књижевног наслеђа, Порталибрис је у оквиру своје едиције Отргнуто од заборава објавио у једној књизи две драме Ника Бартуловића: Куга и Биједна Мара.
Куга, експресионистичка драма Ника Бартуловића
Експресионизам је књижевни покрет који настаје под окриљем авангарде између 1910. и 1925. године. Радикално се раскида са традицијом, у првом реду са епохама које му непосредно претходе – импресионизмом, неоромантизмом и натурализмом, али, са друге стране, посебно се ослања на готику и барок.
Експресионистичка поетика посебно негује лирску песму, приповетку и драму. Експресионизам се у српској књижевности остварује првенствено кроз поезију Милоша Црњанског, Станислава Винавера, Растка Петровића, Сиба Миличића, те кроз приповетку Милоша Црњанског и Момчила Настасијевића. Појава Куге Ника Бартуловића посебно је интересантна и зато што експресионистичка драма није честа у српској, или шире посматрано, југословенској књижевности, где се придружује раним остварењима Милоша Црњанског (Маска) и Мирослава Крлеже (Краљево).
У Речнику књижевних термина Тање Поповић читамо: На експресионизам снажно су утицале и друштвене и политичке прилике из прве деценије 20. века, чиме се објашњава његов програм који је проповедао анархизам, социјалну револуцију, антимилитаризам, пацифизам, интернационализам, утопијски хуманизам и слично.
Све ове карактеристике јасно препознајемо и у драми Куга Ника Бартуловића из 1919. године. Драма написана одмах након завршетка Првог светског рата у својој основи ће, логично, имати јасно изражен отклон према бесмислу ратног страдања, дехуманизацији преживелих и политичкој инструментализацији ратних жртава. Са друге стране, Куга оштро критикује послератне механизме власти који лицемерно користе идеје ослобођења и уједињења, стварајући нову друштвену елиту у циљевима нимало различиту од оне побеђене у рату. На тај начин најсиромашнији и даље остају експлоатисани, изневеравају се принципи социјалне једнакости и правде.
Сам наслов ове драме, Куга, носи једну од најкарактеристичнијих метафора експресионизма: друштвену болест са којом се мора разрачунати радикално и насилно, потпуним уништењем дотадашњег друштвеног бића како би се на новим темељима изградило здраво, праведно, утопијско друштво. Јунаци Куге ће на крају ове драме управо то и урадити – у пожару, који ће уништити како богаташке радње, тако и штампарију која служи пропагандној сврси, страдаће и зграда Соколског друштва, једини прави симбол прератних тежњи за слободом; у овоме се види консеквентно спровођење експресионистичке поетике. Нико Бартуловић не може да дозволи сентиментално очување драгих вредности и симбола, јер анархизам захтева потпуно разарање свих друштвених институција.
Због свега овога, не можемо рећи да нас изненађује изразито негативан друштвени одговор на појаву овакве драме у позоришту. Нико Бартуловић је, приређујући драму за објављивање, приложио уз текст Куге и врло агресивну критику доктора Д. Прохаске као и своју одбрану, која се налази и у овом издању, јер је јасно да је постала неодвојиви део самог текста.
Читајући данас ову критику, очигледно је непрепознавање експресионистичких елемената у њој, али исто тако очигледна постаје и авангардна позиција самог Ника Бартуловића и значај његовог дела у оквиру југословенске књижевности.
Тема слободе у Биједној Мари Ника Бартуловића
Нико Бартуловић је 1922. године објавио драму Биједна Мара по истоименом уметничком епу Луке Ботића. И ово дело, као уосталом и друга дела Ника Бартуловића, својеврсна је похвала граду Сплиту. Сам Бартуловић, иако рођен на Хвару, већи део живота провео је у Сплиту и осећао се као прави Сплићанин, те не изненађује избор теме из прошлости овог града. Драма у стиху Биједна Мара отвара се посветом самом граду Сплиту и његовом великом песнику Луки Ботићу:
Сплиту,
да прослави четрдесетогодишњицу свог препорода, у Слободи, за коју је Пјесник „Биједне Маре” радио, живио и умро.
Идеје експресионистичке поетике у оквиру које Нико Бартуловић ствара видљиве су и у драми Биједна Мара, овог пута реализоване на другачијем плану. Од самог писања речи слобода упадљивим великим словом у посвети, па све до трагичног расплета, драма слави хуманизам и интернационализам кроз тему верске толеранције и слободе у љубави као врховног начела људског живота. Иако ће љубав између муслимана и хришћанке имати трагичне последице јер је ниједно од сучељених друштава не може прихватити, критика Биједне Маре није усмерена према овим верским заједницама, јер и на једној и на другој страни има позитивних и негативних ликова, већ против Млечана, који су представници поробљивачке власти.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате драме: Јаша Томић (Развод брака), Јован Стерија Поповић (Историјске драме I, Историјске драме II, Изабране комедије II), Момчило Настасијевић (Драме, Музичке драме), Стефан Стефановић (Смрт Уроша V), Милош Цветић (Тодор од Сталаћа) и многе друге.
Сва дела Ника Бартуловића можете погледати ОВДЕ, а драме Куга и Биједна Мара ОВДЕ.